Juče dok sam sedela u salonu i čekala da majstor dođe, kucala sam u telefon teze za predavanje. U poslu me je prekinuo razgovor dve prijateljica. Nisam želela da prisluškujem, nisam stvarno, jednostavno sam se trgla kada sam čula:
– Dobro do kad misliš da čekaš? Ne razumem te, živiš na čekanju, jel tebi to jasno? Život na čekanju, eto to je tvoj život.
– Ne davi me više sa tim tvojim analizama, zaključcima, metodama i ostalim sranjima. Ne čekam ništa, jednostavno mi se neće. Kada ćeš shvatiti da se meni neće! Prestani da me daviš i gušiš. Nemam želje kao ti. Nemam potrebe kao ti. Ne želim ništa da menjam. Dobro mi je ovako. Nemam ambicije da osvojim svet. Tebi deluje da je moj život na čekanju, a meni je moj život savršen. Ostavi me više na miru. Shvati da ne čekam, jednostavno nemam potrebu da jurcam za nekim polu stvarnim prilikama. Dosadna si!
Devojka se poprilično zalaufala, očigledno da joj je došlo preko glave na neprikladnom mestu. Na sreću razgovor je zaustavio poziv da prijateljica B pređe na pranje kose.
Poziv frizerke je zaista bio odlična prilika koja je po mom mišljenu spasila prijateljstvo od eksplozije. Devojka B ustaje, prijateljica A snuždeno sedi, pogledom je ispraća. Dok se pravim da ništa nisam čula, navodno gledam svoja posla. U rukama mi je telefon, brzo kucam naslov život na čekanju.
Osećam žalim, kako nisam čula početak priče. Zašto li je drugarica B pošizela? Šta li je drugarica A prvo rekla? (hmm moraću to da izmaštam).
ŽIVOT NA ČEKANJU
Zaista svako na svoj način ima pravo da se ponaša i da tumači strpljenje, smirenost na izgled sporost, odsustvo strastvene ambicije, pa na kraju i čekanje.
Mene je moje iskustvo naučilo da je čekati ponekad najbolja opcija. Zaista se u mnogim situacijama to pokazalo. Isto tako sam kroz lični primer, sebi milion puta do sad dokazala, na silu se može napraviti samo ozbiljna glupost. Neko se strpljenju uči kroz život, neko se strpljiv rodi.
Sve u svemu inspirisale su me da podsetim ništa nije teško sve je prihvatanje.
Zašto je prijateljici A teško da prihvati, prijateljica B neće, oseća zadovoljstvo, ima drugačije ambicije, potrebe i želje?
Zašto postoji potreba da one pored sebe ispravljamo i nasilno nagonimo da budu kao mi?
Zašto u odnosima prihvatanje više nije opcija?
Neočekivano došla su pitanja dana.
Uživaj danas je utorak, ima još vremena.
MK
