Kad neko o nečemu laže na tu jednu mora da nadoveže još hrpu laži. To se zove mitomanija. S tim što su laži koje govori većina mitomana bezazlene, čega je njihova okolina uglavnom svesna. Međutim, ta devojčica je bila drugačija.
– Učinila ti je nešto strašno?
– Pa da počenem redom, ona je bila patološki lažov. To je prava bolest. Izmišljala je apsolutno sve. I dok je pričala, i sama je počinjala da veruje da je to istina. A da bi priča zvučila dosledno, izmišljala je i menjala gomilu stvari oko sebe. Pošto joj mozak radi brzo, ona je uvek korak ispred tebe, tako da uopšte ne opaziš da su lažni čak i oni elementi priče za koje bi obično pomislio da su čudni ili da sa njima nešto nije u redu. Uglavnom niko i ne pomišlja da bi tako lepo dete moglo tek tako da laže. Pola godine sam slušala gomilu njenih izmišljenih priča i nijednom u njih nisam posumnjala. Nisam ni pomislila da su to izmišljotine od početka do kraja. Kao idiot.
– O čemu je lagala?
– O svemu odreda.
Deo iz knjige Norveška Šuma,
Murakami stvarno ume da me prodrma, shvatam ljudi lažu. Mnogo je razloga zašto je to tako. Dokazano je da će ljudi pre poverovati u izrečenu laž nego u istinu. To je tako kažu činjenice. Meni je samo zbog toga žao.
Biće ovo dobar dan, ne lažem tako osećam.
MK
