Piše mi nedavno jedna čitateljka. Pričamo o ličnom razvoju i našim kvalitetima. Kaže:
’’Ja nikada ne odustajem. Kad nešto rešim, ja guram, guram, guram, idem napred makar glavom u zid i uporna sam dok ne srušim zid. Samo jak rad daje rezultat.’’
Redovi teksta koje dobijam od nje odišu ponosom. Sigurna sam da bi mi u svoje tri najvrednije osobine navela baš tu upornost. Čitam je, osećam i vraćaju mi se obrisi stare Mene, uporne do besvesti. Bandoglave. One koja ne pristaje na NE, koja ne pristaje na poraz, na neuspeh. One Mene, koja odustajanje izjednačava sa neuspehom. One tvrdoglavo uporne Mene, koja pristaje samo na najbolje rezultate jer samo je tada dovoljno dobra.
Tvrda glava olako udara u zid, ali čak i najtvrđa jednom naiđe na zid o koji se olupa.
Ko savlada tu lekciju gledajući tuđe glave kako pucaju, na ogromnom je životnom dobitku i ima jednu celu glavu da ga kroz život malo drugačije služi. Većinu svog života sam verovala da se upornost uvek isplati. Odustajanje za mene nikada nije bila opcija. To je kao da igram Ne ljuti se čoveče sa nekim, evindentno je već u drugoj polovini partije da nenadoknadivo gubim, te odlučim da predam partiju. Glupo je. Važno je da se igramo, da se zabavljamo, da kotrljamo kockice. Važno je i da protivniku dam priliku da oseti čari pobede do koje je pošteno došao svojom igrom, a ne mojim odustajanjem. Ono što partiju ove igre i partiju života razlikuje, je to što se tokom Ne ljuti se čoveče, svi još uvek zabavaljamo i nikome nije previše važan rezultat. Ja sam vrlo često znala da igram neke životne partije do poslednjeg daha, tvrdoglavo se trudeći da preokrenem u svoju korist već očigledno izgubljenu partiju. Bez predaje, bez odustajanja, batrgala sam se, skakutala figurama po tabli, bacala kockice. Bez uživanja i osećaja zabave. Bacala sam svoje vreme, svoje emotivno stanje, svoj duševni mir i to sam sebi pravdala kao zalaganje, upornost i trud.
Ubedila sam sebe da je normalno da nije lako. Ubedila sam sebe da je normalno da mi je teško, čak da mi je toliko teško.
Kada nam je do nečega stalo, moramo malo da se pomučimo. MALO. Ali mi je i dalje bilo ok da se mnogo mučim. Ponosito sam se busala u grudi kako sam ja ona koja nikada ne odustaje. Verovala sam, baš kao i moja čitateljka, da samo jak rad daje rezultate. Ako ne ide, ti pojačaj zalaganje i trud, daj još malo Sebe.
Što više zapneš, više imaš. Što više zapneš, više vrediš. Jedino Što više koje se u praksi pokazalo kao tačno je da što više zapneš, manje te ostane.
Toliko sam sebi umela da naškodim neodustajanjem, da mi je bilo teško da samoj sebi okačim još i to breme odgovornosti. Lečila sam se tako što sam upirala prstom u druge koji su me ‘’pojeli, unakazili, uništili, nisu umeli da cene moje vrednosti, nisu umeli da cene moj trud, moju ljubav, zalaganje, bili su bezosećajni, manipulativni, neverni, izdali su me, nisu marili za mene i moja osećanja, patila sam i patim zbog njih”.
’’ Svi su mi bili krivi, a ja sam se i dalje osećala loše. Izlečila sam se kada sam upereni prst okrenula ka Sebi, kada sam bila spremna da priznam da sam ja jedino odgovorno lice za sve moje rane, za sve partije koje sam davno izgubila ali i dalje tvrdoglavo ulagala Sebe u njih želeći da ih spasim.
Nije zid odgovoran što mi se našao na putu, pa sam razbila glavu. Odgovorna sam ja što sam odlučila da o njega udarim glavom jer mi je ispod časti bilo da se okrenem bez da sam nešto pokušala da uradim.
Krivimo roditelje, krivimo partnera, decu, posao, šefa, malu platu, stanje u državi, nemarne komšije, penzionere, neraspoloženu kasirku u marketu… Previše se bavimo traženjem krivca u našoj okolini trudeći se tako da opravdamo svoje loše emotivno stanje i opšte nezadovoljstvno, umesto da tražimo odgovorno lice.
To lice smo uvek mi sami. Sva odgovornost koja se tiče nas samih je uvek na nama i hvala Kosmosu da je tako. Kad shvatiš da je odgovornost najveća moć koju poseduješ, počneš da je svesno koristiš. Umesto da u teškoj situaciji upireš prstom u druge, naučiš da imaš moć da izađeš iz svake teške situacije. Umesto da okriviš zid jer ti se našao na putu, pa da ga okriviš što je tako tvrd da te je zabolela glava od udarca, naučiš da je lična odgovornost tvoja nova vrednost koja ti daje mogućnost da se zapitaš Šta ja, sada, mogu da uradim u ovoj situaciji? Možeš da odlučiš da obiđeš zid, možda da se uspenješ uz njega i preskočiš ga ili jednostavno da se okreneš i odeš.
Nije svaki zid koji nam se nađe na putu tu da bismo ga prešli.
Kada preuzmeš odgovornost za sve što radiš, ti ujedno preuzimaš odgovornost za sve što dopuštaš da drugi rade tebi. Kada preuzmeš odgovornost, ti postavljaš granice koje jasno govore tebi i drugima koji su tvoji kapaciteti, na šta pristaješ, na šta ne pristaješ. Ako osoba s kojom deliš neku životnu situaciju ne razume tvoje granice ili ih razume ali ne poštuje, ne treba da sediš i trpiš da te ugnjetava dalje. Ne treba da zapneš jače, bolje, da joj bolje objasniš, da joj po svaku cenu ostaneš u krugu dostupnosti. I dalje je odgovornost na tebi i daje ti mogućnost da odeš. Otići od nekoga ili nečega što nas ugrožava, nije slabost. Otići na vreme, pa makar to zvali i odustajanje je najtopliji zagrljaj koji sebi možemo da damo, najveća podrška našem biću i najbolji vetar u leđa.
Svaki rad, ne samo jak, daje rezultate, ali samo pametan rad daje dobre rezultate. Raditi pametno, često znači kloniti se ekstrema na bilo kojoj skali. Prevelika upornost nije dobra koliko i ne truditi se ni malo. Ako se pitaš kako da znaš da je tvoja upornost prevelika, zažmuri na par minuta negde u tišini, pomisli na situaciju koja se tiče tvoje upornosti i osvesti osećaj u telu. Ako ti se stiska u grudima ili stomaku, ako plitko dišeš, ako su ti stegnuta ramena, a srce ne treperi od radosti, trenutak je da počeš da vežbaš odustajanje i da u njemu ponosno uživaš.
autor: Milica Dimitrijević
