Ja sam ona koja je kupovala jeftine stvari, jer me brzo prođe volja da nešto nosim, pa onda ni nema smisla da u to ulažem puno novca. Sve što se za to kratko vreme, dok mi komad ne dosadi, ne pohaba, čuvala sam i dalje jer je šteta baciti novu stvar ili pokloniti nekome nešto tako jeftino i glupo. Tako su se nepotrebne stvari nagomilavale u mom ormanu. Osvestila sam da prostirem i peglam uglavnom jedne te iste majice i pantalone, ne više od 20 odevnih predmeta. To nije bilo dovoljno da odlučim da (iz)bacim sve ono što ne nosim.
Često sam u kupovini, kada mi se svidi neki odevni predmet, kupovala isti u dve ili tri boje. Budućnost tih stvari se završavala ili tako što se vremenom opredelim za omiljeni, pa dva zapostavim ili samo ta tri komada vrtim u krug, a ostala garderoba se gužva u ormanu, čekajući da je se makar moljci sete. Kada sam u ko zna kojoj po redu selidbi iz stana u stan potrosila dane i dane da se spakujem, jednim kolima u (pre)više tura preselim, odlučila sam da je krajnje vreme da se rešim svih viškova koje posedujem. Pročitala sam knjigu Kon Mari i krenula da odvajam stvari u stanu po kategorijama. Bila sam svesna viška garderobe koji sam kupila ili dobila, međutim, ono što me je naročito šokiralo i navelo da se zapitam kada, kako, koliko i ZAŠTO ja to kupujem su kozmetički proizvodi.
Ja sam neko ko maže dva laka za nokte, jednu kremu za lice, koristim jedan ruž, jedan ili dva parfema, dezodorans. Pasta za zube, gel za tuširanje i umivalica za lice su u svakodnevnoj upotrebi. Mleko za telo dođe na red kad me ne mrzi da se mackam. Ja sam ujedno i osoba koja je tada izdvojila dve kutije dimenzija 40x50x30cm najrazličitijih kozmetičkih proizvoda. Neki jedva načeti, neki nikad otvoreni, mnogi sa isteklim rokom upotrebe. Svaki pojedinačno povoljan, na sniženju, 2+1 gratis, prijatnog mirisa ili lepe teksture. Mnogi kupljeni samo zbog divne ambalaže. Većina kupljena iz nepoznatog razloga, pod nepoznatim okolnostima. Niti mi trebaju, niti ih koristim, ali im koristim. Ja služim tim stvarima, a ne one meni. Selim ih već ko zna koji put iz stana u stan. Brišem prašinu sa svih tih bočica ko zna koliko puta, dok ujedno imam suve zanoktice i suvu kožu nogu.
Stan u koji sam se tada doselila nije imao nameštaj, a ja sam bila odlučna u nameri da ću najpre odbaciti sve što ne koristim, ne nosim, sve čemu je istekao rok, sve što me ne raduje kad ga sretnem u koferu, pa ću tek nakon toga kupiti ormane u koje ću odložiti preostale stvari. Kupovinom tih ormana, počela je era moje pametne kupovine. U stanu sam posedovala samo ono što aktivno koristim, imala sam onoliko nameštaja koliko mi je neophodno. Nisam više imala fioku za razne sitnice. Nisam više imala policu sa bezbroj vunenih kapa, šalova i rukavica koje ne nosim jer me vuna bocka. Nisam više imala losione za telo sa isteklim rokom, ali ni suvu kožu jer sam počela ili nastavila da upotrebljavam sve ono što sam zadržala.
Taj korak koji sam sama napravila bio je ogroman. Možda bih ga nazvala i prelomnim.
Međutim, osećala sam da to nije sve, da mogu još da izvučem iz novonastalih okolnosti, ali da nemam znanja i veštine da to uradim sama. Do tada mi se kupovina mentorskog programa Marije Krsmanović činila kao nešto što ne mogu sebi da prijuštim. Bilo je bolno priznanje da ja godišnje potrošim novac u vrednosti dva mentorska programa na kozmetiku koju ne koristim ili cipele koje nikad ne nosim.
Odlučila sam da u narednoj godini neću trošiti novac ni na šta povoljno, na sniženju, praktično, lepog mirisa ili divne ambalaže ukoliko to nije proizvod koji mi je stvarno potreban u tom trenutku. Ne skupljam niti kupujem ništa za posebne prilike, za “zatrebaće jednom”, za “nekome ću dati”. Sve što kupim koristim sad i odmah. Što bih na dobar, skup parfem mirisala samo 8 dana godišnje, a ne svakog dana? Što da čuvam skupe, kvalitetne patike za neku posebnu priliku, dok preostalim danima lomim noge u neudobnoj obući od 2000 dinara?
Sticajem okolnosti, moja naredna selidba se dogodila kroz manje od 5 meseci nakon početka rada sa Marijom. Tada sam sve stvari koje posedujem, uključujući i kompletni inventar kuhinje, spakovala za samo 3 sata. Taj magični osećaj lakoće selidbe i življenja me je dodatno motivisao da ne kupujem ništa što mi istinski nije potrebno, da ne čuvam više stvari koje me ne raduju ili ih ne koristim. Od tada, u kupovinu više ne idem stihijski i više se ne dešava da u prodavnicu odem po kese za smeće, a izađem sa računom od 6000 dinara.
Počela sam drugačije da se odnosim i prema novcu i prema vremenu koje posedujem. Kupujem sa jasnom namerom i već tada znam kada, kako i u kojim prilikama ću koristiti proizvod. Ne gubim vreme na brisanje prašine sa predmeta koje ne koristim ili na pranje i peglanje garderobe koju nikada neću obući. Ove promene su sa sobom odnele i ono čuveno žensko “Nemam šta da obučem”, jer što manji broj komada posedujem, jasnije znam šta sa čime kombinujem, te ne gubim više dragoceno vreme ispred ormana isprobavajući razne odevne kombinacije u potrazi za jednom kojom sam zadovoljna. Ostaje samo da rasprodam sve rezultate pogrešne kupovine na narednim Vikend raspodelama.
ZAŠTO PAMETNA KUPOVINA?
Pametna kupovina štedi i vreme i novac.
Pametna kupovina čuva i moje ruke da ne teglim kući kese pune garderobe koju nikad neću obući.
Pametnom kupovinom investiram u svoj stil umesto da trošim novac da se obučem, te ne idem gola.
autor teksta: Milica Dimitrijević
