Juče se slavilo. Dočekali su olimpijce pevali, radovali se zlatnim medaljama.
Beograd je iz mog ugla bio mirniji no inače.
Nas dve smo plovile Dunavom. Sad već kao ritual viđamo se utorkom, razgovaramo dok veslamo i vežbamo balans.
– Dobro koji su ti cilljevi, pitam je. Ona odgovara, ne znam.
– Šta planiraš da radiš u narednom periodu?
– Ne znam.
– Čemu stremiš?
– Ne znam.
– Pričaj mi svoju viziju.
– Nemam viziju. Nemam ni želje.
– Sigurna sam da imaš viziju, znam da znaš ka čemu stremiš, znam i da si definisala cilj za naredni period. Čujem te kada govoriš. Imaš i želje, mnogo želja imaš. Nije mi jasno zašto se plašiš da jasno definišeš. Zašto sve svoje ciljeve držiš na mestu može da bude, a ne mora da znači.
Da li zaista misliš da ćeš nešto propustiti ako kojim slučajem sve kao dokaz zapišeš na papir? Ne možeš izgubiti slobodu ako preciziraš svoje potrebe i želje. Kada tačno znaš šta hoćeš i ka čemu stremiš manje lutaš, samim tim brže postižeš i ostvaruješ.
A sad želim da slušam tvoju viziju za narednu radnu sezonu.
Pričaj. Slušam…
MK
