U novembru 2024. zapljusnuo me je crni talas promena koji je doveo u pitanje sve moje: profesiju, egzistenciju, odnose, dalji razvoj. Ceo moj život stao je pod znak pitanja.
Nastupio je period u kom sam imala puno pitanja i malo odgovora. Frustracija je rasla, ništa se nije menjalo. Tako sam krajem decembra donela odluku da dignem ruke. Pustim sve niz vodu i dam sebi slobodu da se razvedem od truda. Skupila sam hrabrost, rešena da iskoristim spoljni trenutak i napravim revoluciju u svom životu.
Razvod od truda
Kad navikneš da se stalno za nešto, oko nečeg ili nekog trudiš, onda je odluka da to prestaneš napor kao da osvajaš najviši vrh sveta. Rešila sam da godinu dvadeset i četiri završim na drugačiji način. Da dignem ruke. Pustim i prestanem da se trudim.
U poslednjih osam godina sam se toliko jako trudila da mi je ova ideja zvučala veoma primamljivo. Iako u tom trenutku nisam imala pojma kako mogu da živim, a da se iz petnih žila ne trudim. Tako odlučna u svojoj nameri, trinaestog januara sam se zvanično razvela i od truda.
Živela revolucija! Živele promene!
Struka kaže da je razvod jedna „mala smrt“ i da je adaptacija na novonastalu situaciju neophodna. Smatram da je u svakoj situaciji smrti najteže preživelima. Preživela jesam sad je trebalo navići se na gubitak i nastaviti dalje bez truda. Dolazila su pitanja, ne i odgovori.
Sa prolećem su moja pitanja počela da bujaju: Šta ću raditi? Od čega ću plaćati račune? Da li da napustim Srbiju?
Možda treba da radim nešto potpuno drugačije. Da pustim niz vodu i koncept MK Od nereda do reda da se i od njega rastanem.
Pitanja su se nizala, a ja nisam imala odgovore. Nisam uz sebe imala ni trud, a on je uvek umeo makar prividno da zataška ništavilo. Tokom proleća shvatila sam nešto važno:
“Trud nije uvek znak života. Nekad je samo napor da sačuvaš šta voliš i želiš. A ponekad je znak borbe za opstanak.”
Kako se živi bez truda?
Život bez truda ili bar sa manje truda, meni je u početku bio čudan. Tiši. Sporiji. Bez pokušaja da negde stignem. Bez potrebe da nešto opravdam, sačuvam i dokažem. Bilo mi je neprijatno u toj tišini. Kao da nisam znala kako se diše bez truda. Učila sam da budem. Bez učinka, ocene i rezultata. Bez aplauza i potvrde.
Negde u toj tišini adaptacije, pomalo uplašena da ne izgubim smisao neočekivano primila sam poruku u kojoj je pisalo:
„Dobar dan, zovem se Natalija. Dobila sam Vaš kontakt od prijateljice koja je radila sa Vama. Meni treba Vaša usluga. Molim, da mi zakažete razgovor?“
Infokonsultaciju zakazala sam za dan posle u devet ujutru. Neizdrž u meni đuskao je kao petao pred zoru.
Dok sam priželjkivala naš razgovor pitala sam se: Da li sam ja moj posao ili je moj posao – ja? Trud je bio dominantan u stvaranju koncepta MK Od nereda do reda sad vidim i znam koliko velik trud.
Sve što sam stvarala nastalo je na jedan način, u jednim okolnostima. Možda bih sad mogla da izbacim nepotrebno. Donesem drugačije odluke. Uvedem nova pravila. I tu ljubav počnem ispočetka.
Jedva sam dočekala jutro. Razgovor je počela ovako:
– Dobro jutro. Moj orman je u totalnom haosu. A moje oblačenje teška muka. Prostor sam zatrpala stvarima. Sve me to guši, ali ništa ne mogu da promenim. Sama pomisao da nešto izbacim iz ormana stvara mi nervozu i pojačava nelagodu.
– Koji deo ormana bi ovog trenutka uzeli da sređujete?
– Ne znam za šta bih se uhvatila. Najradije bih sve izbacila kroz prozor i tako sa ovim haosom završila.
– Da li je oduvek bilo tako ili je nered počeo da se pravi u nekom specifičnom trenutku života? – znatiželjno pitam.
– Kod mene je oduvek bilo nereda, ali nikada ovako. Sada je nepodnošljivo. Ovako više ne mogu da živim.
– Odličan početak – razdragano izgovorim. Kada je nered u ormanu postao konstanta?
– Zastaje, zamišlja se nad pitanjem.
Čekam da se seti. Ne odgovara, već prelazi na drugu temu.
– Noću pre nego što zaspim uglavnom dugo skrolujem. Gledam na internetu svašta. Imam utisak da me to umiruje. Tako – do kasno u noć. Onda mi jutro uglavnom bude loše. Prvo, uspavam se. Drugo, jedva ustanem iz kreveta.Treće, spremam se za posao u žurbi. Četvrto pod stresom sam, jer na posao stižem u poslednji čas.
– Da li noću, tokom posete virtuelnom nebu, umete da obilazite online prodavnice i poručujete garderobu illi neke druge stvari?
– Da.
– U redu. Ovde možemo da stanemo.
– Marija, je l’ za mene ima spasa?
Ne znam zašto, ali svaka moja klijentkinja tokom prvog razgovora izgovorila je ovu rečenicu. Nasmejem se u sebi dok se toga prisećam i kažem: – Na imejl ću poslati jedan kratak upitnik. Kada dobijem odgovore, napisaću program i ponudu. Pozdravim je i ostavim bez odgovora na pitanje.
Završile smo razgovor.
Ostala sam da sedim još neko vreme bez pokreta. Duboko uronjena u fotelju, pratila sam ritam svog daha. Možda ne moram da se vraćam onome kako je bilo. Mogu da ga uzmem, pogledam i presložim. Mogu da biram nove ciljeve: ne više iz potrebe da prkosim i da se dokažem, već iz čiste želje da radim i volim.
Možda sada kada sam ostala bez truda naučim sebi biti dobra i dovoljna. A drugima – od koristi, kad i koliko mogu.
Pred kraj proleća sam se adaptirala na novonastalu situaciju. Dobro mi ide. Ne prkosim. Hodam kroz dane i ne osvrćem se više da osmotrim može li odnekud da se pojavi. To je moja sreća.
Naučila sam da budem voda. Doživela sam da mi život daje i kad ja ne dajem svoj maksimum. Na početku ovog leta dvadeset i pet počela sam sve ispočetka. Njega nema, ali život se nastavlja.
Na pitanje: Šta se dogodi kada se razvedeš od truda?
Odgovorim: – Konačno prestaneš da plivaš protiv struje. Pustiš se nizvodno i nežno plutaš dok te voda nosi tamo gde treba.
Ako si i ti na raskršću između umora i smisla, možda je vreme da pustiš. Ili da pitaš.
Odgovori ponekad stižu u tišini, a nekad kroz razgovor.
Dan bez telefona Vreme za lepotu, stil i red.
