Bila sam u šetnji sa kumom. Suprug me zove od kuće. Priprema ručak za nas troje i kaže ‘’Molim te, svrati samo u povratku negde da kupiš led. Nema kod nas u marketu.’’ Nema leda ni na pumpi, ni u još dva marketa na putu od Kalemegdana do stana. Već razmišljam kako ćemo piti limunadu bez leda i da nije kraj sveta zbog toga, mada prilično je toplo i rashlađena limunada bi nam sigurno prijala. Kaže kuma ‘’Što ne svratimo u onaj restoran u kome stalno ručate, da tražiš da ti daju iz ledomada?’’ Istina, par metara od naše zgrade, nalazi se mala tratorija u kojoj smo gosti barem jednom nedeljno. Osoblje nas poznaje, voli nas, raduje nam se kad god uđemo.
U istoj tratoriji smo nedavno ručali i komentarisali oduševljeno kako je lepo kada roditelji uče i podržavaju svoju decu da traže, da kulturno pitaju, da se ne stide i ne snebivaju. Dečak, uzrasta 6 godina, ustao je od stola, došao do šanka i pitao konobara ‘’Izvinite, jel mogu da dobijem jednu pikslu za tatu i ako može čaša vode za mene?’’ Mnoga deca koju poznajemo, insistirala bi da to umesto njih traži tata. Sve što uradimo umesto svoje dece u uzrastu u kome su sposobni da to nešto urade sami, medveđa je usluga. Sve što samostalno urade, makar ne bilo najbolje moguće, korak je dalje na putu njihovog odrastanja, sazrevanja i samostalnosti.
Odlučim da svratimo da tražim led, nemam šta da izgubim. ‘’Zdravo, Deki! Jel bih mogla da dobijem malo leda? Nigde nisam uspela da kupim.’’ Bez pogovora, bez bilo kakvih pitanja, otvara ledomat i sipa mi u čistu kesu dve velike kašike leda. Još kaže ‘’Bilo je ranije u marketu, ne znam što u poslednje vreme nemaju.’’ Izlazim iz restorana sa skoro kilogramom leda koji sam dobila besplatno i dok koračamo ka zgradi prisećam se reči profesora fotografije koje je izgovorio još na prvoj godini fakulteta.
‘’Kucaj i otvoriće ti se. Dok ne pokucaš, niko ne može da zna da čekaš sa druge strane zaključanih vrata u želji da uđeš.’’
Razmišljam o svim ljudima iz svog bliskog okruženja koji se i dalje ustručavaju da pitaju, da traže, da telefoniraju nepoznatoj osobi ili da pozovu korisnički servis kada im ne radi internet. Doživljavaju taj razgovor sa operaterom kao javni nastup i jako se loše nose sa anksioznošću koju tom prilikom osećaju. Često se ustručavamo da tražimo, bilo da je reč o čistoj piksli u kafiću ili pomoći da uradimo nešto što ne možemo sami. Osećamo strah, stid, neprijatnost… Bojimo se odbijanja. Radije biramo da trpimo žedni, nego da konobara zamolimo za još jednu čašu vode. Sramota, popili smo već dve. Radije biramo da nemamo internet satima, nego da to rešimo kroz par minuta jednim pozivom korisničkog servisa. Biramo da ne pošaljemo aplikaciju za posao ako nemamo radnog iskustva, ubeđujući sebe da nas ionako ne bi primili. Biramo da se ne prijavimo za neki online program za kojim nam se javila unutrašnja potreba, jer sad nemamo novca, umesto da pozovem i pitamo možemo li da platimo kasnije ili u ratama.
Svaki put kada nisam tražila ono što mi treba, potisnula sam jednu svoju potrebu. Svaki put, kada nisam izrazila svoju potrebu jasno i glasno, potisnula sam sebe. Poslala sam Sebi poruku ‘’Nema veze, nisi mi važna’’. Svaki put, kada nisam pitala za pomoć, uslugu ili informaciju bojeći se da ću biti odbijena, upravo je to bio jedini mogući ishod – samoj sebi sam kreirala odbijanje.
Mi ne dolazimo sami na ovaj svet. Niti se sami začnemo, niti se sami rodimo. Neophodna nam je barem ta jedna osoba, majka, da bude naš portal za dolazak na ovozemaljski svet. Ne naučimo sami ni da jedemo, ni da pričamo, ni da hodamo. Jedan od najvažnijih zadataka svakog roditelja jeste da mu dete bude samostalno.
Onog trenutka kada se osposobimo za samostalni život, ne znači da moramo i možemo sve sami. Čovek je društveno biće. Ljudi su veliko bogatstvo, a u dobrim međuljudskim odnosima leži veliki potencijal i snaga. Sve što možeš da uradiš sama, sigurno možeš da uradiš ili lakše ili bolje, kad sa nekim udružiš snage.
Preduslov je da se ne snebivaš da tražiš i da ne stojiš previše čvrsto na visokim temeljima svog Ega odakle ti izgleda da niko to ne ume da uradi kao ti, ne daj bože bolje od tebe, jer ti sve znaš najbolje i razumeš se u sve.
Koliko često potisneš Sebe, snebivajući se da tražiš šta ti je potrebno? Šta te sprečava da tražiš podršku, pomoć, informaciju?
autor: Milica Karan
