Uverenja koja imamo o novcu, direktno utiču na novac koji imamo.
Ne mogu da se setim kada sam tačno u detinjstvu počela da imam direktan odnos sa novcem i raspolažem njime makar to bio džeparac za užinu, ali znam da sam jako rano shvatila da je to što ga u kući imamo ili nemamo direktno uticalo na mnoge odluke roditelja da nešto (ne)dobijem kada poželim. Za mene je, već sa 3 ili 4 godine ‘Nemamo sada para za to.’ Bio prihvatljiv odgovor nakon čega ne bih dalje insistirala da mi se određeni predmet želje priušti. Za razliku od mene, moj mlađi brat od najranijeg detinjstva do danas, pokazuje megalomansku crtu karaktera.
Želi sve, želi odmah i ‘Sada nemamo novca za to’ nije odgovor kojim se zadovoljava. I danas prepričavamo kako je u uzrastu od 6 godina išao za mnom i majkom kroz ceo pijac, glasno negodujući što ona odbija bilo šta da mu kupi jer smo se jasno pre kupovine dogovorili da idemo da kupimo pantalone za mene i ništa drugo sem toga jer nemamo više novca. ‘Cicijo! Cicijaro! I ti si mi neka majka…
Ništa nikad nećeš da mi kupiš.’ Istini za volju, majka nikada nije bila cicija, ali nije krila od nas kad se nema za ispunjavanje naših hirova i želja koje su van okvira kućnog budžeta. Nije nam branila da želimo, nije nam branila da tražimo i kad god bi imala novca ispunila bi nam želju. Sa druge strane, otac je od onih ljudi što vole da IMAJU novac. On ne uživa u trošenju. On uživa u posedovanju, zbog čega često znamo da kažemo da je cicija.
Nikada novac nije investirao u nekretnine, u novi biznis, nikada nije voleo platne kartice, a o elektronskom bankarstvu da ne pričamo. Za njega imati novac, znači pljucnuti u prste i prebrojati štos prljavih novčanica. Tako se meni u ranom detinjstvu urezala rečenica ‘Ne stavljaj sad prste u usta, dirala si novac, to je prljavo!’ Moj dečiji mozak je tu rečenicu sa bukvalnog, vremenom preveo na preneseno značenje prljavštine.
Nisam volela taj osećaj da moram da imam novac i da sam bez njega nemoćna, a bilo je mi je odbojno da radim i borim se za nešto tako prljavo kao što je novac. Bolela me je i ta nepravda, kako nešto tako prljavo ljudima daje moć.
Budite dobri. Ide mama na posao. Ako uspem da prodam nešto, imaćemo para i vodim vas u grad na sladoled.
Iz ovoga je izraslo moje uverenje da čovek ide da radi, tek ako postigne rezultat na poslu dobija novac i onda može sebi da priušti nešto. Obzirom da se u slučaju moje majke radilo o drugom poslu koji je obavljala popodne, shvatila sam da od prvog posla imamo novca za hranu, garderobu, ekskurziju, udžbenike, a od drugog posla može da nam priušti ‘sve ostalo’.
Sa 14 godina, odlučila sam da želim da radim i tako zaradim novac kojim mogu sama da raspolažem. Ujedno, to bi značilo da moji roditelju mogu nešto manje da rade, jer potrebe iz kategorije ‘ostalo’ mogu da ispunim samoj sebi. Tako sam zaradila prvi novac od prodaje fotografija na proslavama, potom od fotografisanja, te ubrzo od snimanja. Vremenom, radila sam za zavidnu svotu novcu za nekoga ko je jedva punoletan i ko još uvek kod roditelja ima obezbeđen stan, hranu, plaćene račune i čist veš. Taj novac mi je delovao lako zarađen, uživala sam u njemu, uživala sam da ispunjavam sebi potrebe a da ne moram nikog da pitam za dozvolu.
Stvari su se promenile mojim odlaskom na studije u Beograd, gde sam sa 20 godina odlučila da ću se samostalno izdržavati. Odjednom je teret zarađivanja postao veći, jer je i moranje bilo veće. Morala sam da za RADIM taj prljavi novac, jer je ujedno on bio moj smeštaj i moja hrana. Sve što teškim radom zaradim, želela sam da čuvam na gomili, da ga imam, da mi je tu, da se pljuckamo i brojimo i pipkamo jer je to bio dokaz da imam, ali želela sam i da jedem. Hranu koju bih kupila za isti taj novac nisam jela sa uživanjem, nisam gledala kao vrednost koju sam samoj sebi priuštila, već sam se istovremeno jela unutar sebe što sam opet ‘sve’ potrošila. Taj začarani krug tenzije da moram da zaradim, a potom tenzije i osećaj krivice što sam potrošila, često su bili zamenjeni ozbiljnom tenzijom kada nemam više novca ili se moj štos otanjio. Na to se nadovezala i tenzija ‘Kada će mi uplatiti ove zaostale honorare? Hoće li mi zauvek ostati dužni? Toliko sam naporno radila, a novca nigde. Radim, a ne zaradim.’
Jednog dana, stajala sam u redu u Poreskoj upravi i gledala papir koji su mi neposredno pre toga dali. Na njemu je bio moj godišnji priliv. Tada sam prvi put, jasno i svesno, pogledala iznos koji ja godišnje uspem da obezbedim. Zašto onda živim tenziju između dva projekta? Zašto živim tenziju dok radim na jednom projektu, strepeći hoće li neko najaviti sledeći? Zašto živim u strahu da neću imati novca, kada pogledaj, zarađujem ozbiljnu svotu na godišnjem nivou koju ako podelim sa brojem meseci savršeno može da zadovolji sve moje potrebe, uključujući i one ‘ostale’? To je bio trenutak kada sam potražila stručnu pomoć. Počela sam da se edukujem o finansijama i da transformišem svoja uverenja.
Nije mi važno da imam što veći štos para, već šta radim sa tim novcem.
Na kartici je isti novac, kao što bi bio u novčaniku. Moj novac.
Novac je energija, a energija mora da kruži. Ne može da kruži ako je u fioci i samo se broji.
Ne grize me krivica što kupim hranu, jer novac je energija koja je samo promenila oblik, a hrana mi je svakako potrebna. Uživam da jedem hranu koju sam ja obezbedila, spremila i pružila sebi bez osećaja krivice.
Manje trošim, više investiram.
Ne za RADIM sav svoj novac sada. Novac možemo da imamo i bez da radimo za svaki dinar. To se zove pasivni prihodi, poklon, donacija, novac od prodaje imovine…
Otvorila sam se za primanje i gle, čuda, već dve godine nemam zaostala potraživanja. Niko mi više ne duguje honorar. Moja jaka muška energija me je forsirala da radim, grebem, grabuljam svaki dinar. Kada sam pomirila muški i ženski princip u sebi, kada sam se sa mesta ženskog principa otvorila za primanje, počeo je i novac da dolazi ‘bez po muke’.
Nije me više sramota da tražim novac kada mi treba.
Nije me više sramota kad nemam novac.
Ne osećam se nemoćno kad nemam novac, jer on ne definiše ni moju vrednost ni moju moć.
‘Nemam sada novca za to’ nije odgovor zbog kojeg odustajem od svojih potreba. Osvestila sam da potrebno može da mi dođe sa neke druge strane, na neki drugi način, a ne samo tako što ću samoj sebi to kupiti. Manifestujem rezultat, ostvarenje potrebe, a ne novac kojim ću potrebu namiriti.
Količina novca koju imam ne utiče na kvalitet života koji živim.
Novac je energija i kao svaki energetski tok može da naiđe na blokadu. Često su blokade u nama i jako često su to naša uverenja. Novac traži da ga voliš, poštuješ, da imaš poverenja u njegov tok. Novac ne može biti cilj, on je pomoćno sredstvo kojim postižeš ciljeve. Često ostvarimo cilj i pre nego što novac prođe kroz naše ruke. Ako toga nismo svesni, uporno ćemo grebati da zaradimo još novce, nesvesni da je naš cilj već tu, ostvaren, samo čeka da ga primimo.
autor: Milica Dimitrijević
