Prohodala sam uoči prvog rođendana. Progovorila ubrzo posle toga. Uz maminu podršku recitovala prve pesmice. Sa dve godine i par meseci, plakala i preklinjala je iz sveg glasa da me nauči da pišem i čitam. Naučila me je da pišem slovo ‘M’ i slovo ‘A’. Zajedno smo sricale ‘M… A… M… A. Ma… Ma…’ Gledala me je ushićeno i ponosno, kao da očekuje da izgovorim celu reč, a ja bih briznula u plač ‘Ne znam šta piše! Nauči meeee!!!’ I dan danas govori kako joj se tada malo cepalo srce što ne ume da me nauči, a malo joj bilo smešno koliko sam uporna da savladam nešto što nije u skladu sa mojim uzrastom. Azbuku sam naučila sa pet godina. Da čitam, tek sa šest. U osnovnoj školi sam prednjačila u odnosu na generaciju, počevši od testa pred polazak u prvi razred, nakon čega je školski pedagog predlagao da odmah krenem u drugi razred. Roditelji se nisu složili sa tom idejom i ja sam im danas zahvalna na tome. Verujem da mi preskakanje prvog razreda ne bi ublažilo osećaj koji sam imala dugi niz godina jako intenzivno- osećaj da štrčim.
Godinama sam se osećala napredno, zrelije, ozbiljnije, odgovornije od generacije kojoj pripadam, ali taj osećaj nisam znala da povežem na pravi način sa rezultatima koje sam postizala. Sve što bih radila, radila bih sa lakoćom i iz prvog pokušaja. Usvajala sam znanje na časovima u toku samog predavanja, domaći često završavala pre odlaska kući, nizala dobre ocene, uspehe na školskim priredbama, recitatorskoj sekciji, literarnoj sekciji. Spremala se za republičko takmičenje iz tehničkog obrazovanja, igrala fudbal sa dečacima, plesala, pevala u horu, učila stare zanate pri đačkoj zadruzi.
Sve čega bih se latila činilo je da osećam da nisam kao drugi. Da štrčim. Nisam se nikad osećala posebnom ili iznad drugih. Uvek sam se osećala drugačijom.
Drugi su želeli da budu kao ja. Nisam to mogla da razumem. Sve što sam radila, radila sam sa takvom lakoćom, da mi se činilo da nije dovoljno dobro. Ne trudim se kao drugi. Treba još. Kad bih se još malo potrudila, sigurno bih bila bolja. Nije to ništa posebno što radim. Sve što sam postigla, postigla sam lako, da mi se činilo da je to minimum koji svako može da postigne bez posebno uloženog truda i zato mi je uvek bilo neprijatno kad drugi veličaju moje uspehe. Osećala sam kao da (ih) varam. Odrastala sam u okruženju u kome su se svi moji uspesi podrazumevali, a i najmanji neuspeh dovodio u pitanje količinu truda koji sam uložila.
Vremenom, izgradila sam uverenje da si dobar onoliko koliko se trudiš. Ako zapneš više, bićeš bolji. Ako se trudiš iz petnih žila, ma šta postigao, nisi tako loš jer si se baš trudio.
Tako sam naučila da zapinjem, da se mučim, naprežem, probijam granice sopstvenih kapaciteta. Ne mogu da ne kažem da je to između ostalog, donelo veliku vrednost u moj život i izgradilo mnoge moje kvalitete, ali moram da kažem da me je do pre dve ili tri godine u svemu što radim ometalo moje bazično uverenje – nisam dovoljno dobra.
Više od 25 godina života, sve što sam (u)radila činilo mi se nedovoljno dobrim. Sve što sam postigla, vrednovala sam kao nevažnu sitnicu i sebi oko vrata kačila kamen ‘sigurno sam mogla bolje’.
Zagledana u potencijalni, veći uspeh koji sam propustila ili još nisam sustigla, poništavala sam značaj, veličinu i vrednost onoga što sam već postigla.
Naglašavajući sebi koliko sam još mogla da se potrudim, zaboravljala sam da odam priznanje za sav trud koji sam uložila, ma koliko veliki on bio. Nikada sebi nisam davala aplauz ni za jedan ostvareni rezultat, ali zato nisam propuštala i najmanju priliku da analiziram i objasnim sebi šta sam mogla bolje. Taj kamen oko vrata, postao je toliko težak da mi je savio kičmu i dodirnu dno. Postao je moj kamen spoticanja. Na svakom koraku, saplela bih se o ‘sigurno sam mogla bolje’. Bio je to moj podsetnik da se trudim više. Smatrala sam da kada zadovoljim taj kriterijum uspešnosti, kamen će najzad spasti. Ako se potrudim dovoljno, ako postignem dovoljno dobar rezultat, neću reći sebi ‘sigurno sam mogla bolje’, zar ne? E, pa ne!
Ono što te je dovelo ovde, neće te odvesti tamo. Kamen oko vrata spada tako što uzmeš makaze i presečeš konopac kojim je okačen o tvoj vrat.
Sečivo mojih makaza bilo je pitanje meni,
‘Šta znači DOVOLJNO dobro? KOME dovoljno?’
Rasplakala sam se i raspala na komade. Znala sam da je to trenutak kada je počeo proces razbijanja uverenja koje mi ne služi. Odgovor na postavljeno pitanje nisam znala. Lutala sam kroz poroces terapije između ‘sebi-mami-okolini-roditeljima-društvu-sredini-državi’. Počela sam da odajem priznanje sebi za svaki, pa i najmanji rezultat postignut u toku dana. Bravo što sam skuvala ručak! Mogla sam opet da odlučim da napravim sendvič ili pozovem dostavu. Bravo što sam uključila mašinu! Mogla sam da ne uključim, pa da sutra opet nosim onu košulju u kojoj mi je pretoplo, jer nemam čistu nijednu tanju. Bravo što sam se setila da raširim veš dok je još sveže opran! Mogla sam opet da zaboravim ili da me mrzi, pa da mi cela mašina veša ima težak ustajali miris. Bravo što sam odgovorila na dva mejla danas!
Shvatila sam, niko osim mene ne može da mi odveže taj konopac koji je visio na mom vratu i nakon što je kamen spao. Niko ne može da mi nadoknadi aplauze koje sebi nisam dala, osim mene.
A nije da nisam to očekivala i pokušala da dobijem od roditelja i partnera. Počela sam sebi da aplaudiram za svaku sitnicu, jer život čine male stvari, a mi se često izgubimo jureći za velikim. Čak i ti, naizgled veliki ciljevi, zapravo su skup sitnica. Dug niz malih koraka koji nas je doveo na cilj. Aplaudirala sam, grlila se i tapšala sebe po ramenu svakoga dana. Prestala sam da govorim sebi da sam glupa, da sam kreten, da sam guska- čak i ako bih to ranije govorila kroz šalu.
Ponašala sam se prema sebi kao prema malom detetu koje tek postaje samostalno. Sve dobro što uradi računa se i vredno je aplauza. Sve što ne uradi dobro, ne zaslužuje osudu ili vređanje. Zaslužuje da polako i sa razumevanjem budem podrška da sledeći put proba bolje, ako to poželi. U jednom trenutku, osvestila sam, počeli su da se nižu uspesi ostvareni sa lakoćom. Bez naprezanja, mučenja, prekomernog truda.
Sve što mi pripada, sve što je moj potencijal, dolazi sa lakoćom i osećajem uživanja. Sve što je meni vredno i sve što je deo mog puta, dolazi u pravom trenutku i ne zahteva napor, ali zahteva posvećenost i strpljenje. (Ovo drugo još uvek vežbam.)
Počela sam više da osećam, a manje da mislim. Počela sam da gledam u svaki postignut rezultat sa divljenjem, a prestala da gledam kako je to u odnosu na juče ili šta sam mogla da ostvarim da sam sačekala do sutra. Počela sam svemu da pristupam najbolje što mogu u OVOM trenutku i shvatila da je za mene to dovoljno. Nekad je najbolje što mogu da počnem dan u 6h, spremim 4 obroka tog dana, usisam kuću, operem prozore, detaljno sredim frižider, oribam rernu i popeglam dve korpe veša.
Nekad je najbolje što mogu da ustanem, namestim krevet i ostatak dana provedem u tišini, zureći u plafon.
U oba slučaja uveče idem u krevet mirna i spokojna, jer je to bilo najbolje što sam mogla.
Ne mora više. Ne mora još. Ne mora bolje. Nema bolje(g) od najbolje(g).
autor: MIica Dimitrijević
