Rak dojke, hormonska terapija i nagli prekid ciklusa promenili su mi telo, psihu, svakodnevicu — i ono što sam mislila o sebi.
Ovaj tekst ne pišem da bih sabirala štetu. Pišem da otvorim novo poglavlje i teme o kojima se – za moj ukus – premalo i pretiho govori. A jesu važne. Za održavanje reda – kako u prostoru, tako i u životu.
Rak dojke me nije samo suočio sa strahom za život. Suočio me je sa naglim promenama. Sa ubrzanim klimakterijumom. Sa pitanjem: “Ko sam sada?”
Rak. Perimenopauza. Menopauza. Klimaks. I sve što s njima dolazi. Puno reči, malo jasnih objašnjenja.
Evo kako to stvarno ide.
Perimenopauza – prelazni period. Ciklus postaje nepravilan, hormoni luduju, telo šalje signale. Može da traje godinama.
Menopauza – trenutak kad 12 meseci nema menstruacije. Tačka.
Postmenopauza – sve što sledi posle.
Klimaks – zastareo izraz. Danas se uglavnom ne koristi, i često se meša sa svim prethodnim pojmovima.
I naravno – sve to čuješ tek kad si već u tome.
Prvi šok
Jedino što sam znala o klimaksu pre nego što sam se zadesila u njemu bilo je da je to nešto uznemirujuće. Da žena u tom periodu gubi ciklus. Da joj je tad čas toplo, čas hladno. I da postane “teška sebi i drugima”. Sa tim znanjem imala sam jednu misao:
“Od puberteta gore nije sigurno.” I bila sam skoro u pravu.
U pubertetu mnogo toga ne znaš, a misliš da znaš. U klimaksu znaš – ali zaboravljaš.
Šta je gore – ostavljam da odlučiš.
Moja perimenopauza bila je tiha. Gotovo neprimetna. Promene su se pokazale taman pre nego što sam saznala da u obe dojke imam po jednog nepožljnog gosta. Sve što sam radila na sebi godinama unazad dobilo je priliku da se pokaže.
Vest sam dočekal mirno. Bila sam stabilna sve dok nisam primila prvu hormonsku terapiju i bukvalno preko noći izgubila tlo pod nogama i ušla u klimaks.
Nisam znala šta me je snašlo.
Napadi panike. Anksioznost. Bezvoljnost. Nesanica. Naglo buđenje noću. Magla u glavi. Gubitak sećanja. Zaboravnost. Skokovi raspoloženja. Suze niotkuda. Bolovi. Preznojavanja. Usporena reakcija na sve. Gubitak koncentracije. Dobitak kilograma.
Imala sam osećaj da tonem. Da me nema. Da nestaje sve ono što me je činilo. Izgubila sam balans i sebe. Nije bilo prijatno. Nije bilo ni jednostavno adaptirati se na novonastalo stanje, ali jeste bilo delotvorno. Sa ovom situacijom dobila sam priliku da okrenem novi list i počnem ispočetka.
Ispostavilo se da je klimaks postao moj najbolji drug, jer – prijatelj je svako ko te gurne napred, i ne mora da te voli.
Perimenopauza i postmenopauza – stvarno stanje, a ne bauk
Klimaks ne dolazi uvek s 50. Ponekad uleti bez najave i počne da pomera temelje.
Za mnoge od nas, menopauza krene znatno ranije nego što su nas učili. Ciklus i dalje stiže, ali osećamo da nešto više ne štima. To je perimenopauza. I može da krene u kasnim 30-im, ranim 40-im, a ponekad i ranije. Traje, ponekad i do deset godina. I nije stvar samo “tamo dole”. Dešava se u glavi. Na koži. U kostima. U celom telu, u svakom danu.
To je period kada nivo estrogena počinje da opada i ceo naš sistem pokušava da nađe novu ravnotežu. Estrogen štiti naše srce, mozak, kosti, raspoloženje. Njegov pad nije samo stvar ženskih organa – njegov pad menja način funkcionisanja.
Ako se ovi simptomi ignorišu:
nesanica, zaboravnost, razdražljivost, valunzi, usporenost, bezvoljnost, pad energije, gubitak fokusa, umor, pad libida, poremećaj sna, dobijanje na kilaži.
Ako se pored ovih simptoma nastavlja živeti po starom u stilu „izdrži još malo“, ili nije ništa proći će, telo to beleži. Muči se. U nekim slučajevima, može doći i do drastičnijih zdravstvenih problema.
Zato je važno da znamo:
Perimenopauza i menopauza nisu nešto što treba ignorisati. Od čega treba bežati. Ne treba ih negirati. Nisu kraj. Oni su prelaz. Mogućnost da se postave novi standardi i nova pravila za život.
Kako sad gledam na klimaks
To je tranzicija koja traži da zastanemo, oslušnemo sebe. Klimaks je period u kom se ponovo upoznajemo sa sobom. Vreme kada se u život uvode nova pravila. Nove navike. Postavljaju drugačiji standardi. Smatram da je svakako pogodan trenutak da se sve ono što se guralo pod tepih izbaci napolje. Da se napravi temeljno generalno čišćenje.
Mislim da žensko pitanje ne treba da bude „kako da preživim ovu fazu“. Pitanje koje svaka žena sebi treba da postavi: Kako da živim bolje, šta mi je sad potrebno?
Šta mi je pomoglo da dođem sebi
Kad sam prihvatila da ništa više nije isto i da nikada više neće biti. Kada sam pustila niz vodu sve što sam o sebi znala. Počela sam da upoznajem sebe ponovo. Da učim ko sam sada. Tada je počela moja adaptacija. Žao mi je što ne postoji jedna pilula koja može da se popije za određeni problem i da ta jedna tableta reši sve. Nije moguće i zaista često budem tužna što to tako. Ali ima nešto moćnije: prihvatanje – jer ništa nije teško kada se prihvati. Ulaganje u male, svakodnevne akcije, koje čine da se osećamo bolje, to su naše čarobne pilule. Naše akcije su naš otrov ili lek.
Evo šta sam preduzela:
Svakog dana sam počela da pitam sebe: „Šta ti sada treba, Marija?“
Izbacila sam iz prostora sve što remeti mir.
Postavila nove granice prema poslu, prijateljima i porodici.
Promenila ishranu.
Uvela novu jutarnju rutinu.
Uvela suplementaciju.
Promenila način treninga.
Promenila stil oblačenja.
Izbacila sam ekran iz spavaće sobe.
Pojačala psihoterapiju (kombinovala različite modalitete).
Tražila sam adekvatnu pomoć i podršku.
Uvela sam u redovnu praksu dane bez telefona.
Napravila sam šestomesečnu radnu pauzu.
Mogu reći i dalje menjam svoj stil i način života.
O svakoj od ovih stavki pisaću i govoriću u narednom periodu. Neću preskočiti ništa što smatram da je važno i što mi je pomoglo da počnem ispočetka, i da ne odustanem od sebe.
Moja preporuka je uvek ista ako ne znaš odakle da počneš – pronađi stručnu pomoć i podršku. Ja se ovom temom ne bavim stručno. Još nisam ni zvanično terapeut. Ali jesam neko ko je kroz ovo prošao, i dalje prolazi – i ne želim da ćutim. Smatram da je za svaku ženu ova tema važna i da je bitno da govorimo o ovim temama.
Zato ću deliti sve ono što mi je omogućilo da se stabilizujem i počnem ponovo da funkcionišem.
Jedna od prelomnih i važnih stvari bila je saradnja sa psihološkinjom Stašom Vidović koja mi je pomogla da razumem svoj tip klimaksa, da uvedem rutine koje su mi vratile stabilnost i postale nova normalnost. Rad sa njom mi je puno doprineo. Bilo je puno lakše kada sam shvatila da u svemu što me je snašlo nisam sama. Ima nas ali jednostavno ne govorimo o tome kroz šta prolazimo i kako se sa tim promenama nosimo.
Moj klimaks nije došao „prirodno“, već kao posledica lečenja. I niko mi nije rekao šta mogu da očekujem. Ni lekari, a ni psiholozi na onkologiji. Veoma površno prilaze ovom stanju. Zato što ništa nisam znala osećala sam se izgubljeno. Zbunjeno. Zastrašeno i haotično.
Da sam znala šta me čeka sigurna sam – bilo bi mi lakše. Moja motivacija da govorim na ove teme je snažna, jer želim da doprinesem, pomognem i podržim.
Žene u perimenopauzi, menopauzi i borbi sa rakom prolaze kroz situacije i stanja u kojim su im prekopotrebni: prihvatanje, podrška, razumevanje i strpljenje.
Na Stašinom profilu se nalaze korisne informacije o ovoj temi i prekopotrebna podrška. Pristupi nalogu OVDE
A ja ću kroz naredne blogove, pisati o svemu bez „snebivanja“ svakog četvrtka ovde na blogu.
I za kraj:
“Gubitak menstruacije nije kraj. Klimaks, ako mu pogledaš u oči, može biti novi početak.”
