Za nas piše, Mirjana Cvijanović, @mirka.nemirka
Pozdravili smo se sa letom. Umesto zimnice ja pravim raznorazne planove, što privatne što poslovne i nekako prirodno pravim neki rezime gde sam bila pre godinu dana, a gde sam sad.
Ova godina mi je bila dosta aktivna, nekoliko interkontinentalnih putovanja, mnogo posla, novih ljudi, prijatelja, hobija, upoznavanja sebe i drugih na neki bogatiji, otvoreniji i prisutniji način. Mislim da ću ovu godinu najviše pamtiti po tome što sam konačno osetila da se vraćam sebi, da vidim koliko tačno i kako mi se uloženi trud od prethodnih par godina vraća i daje rezultate. Razmišljam o tome kako je do toga došlo i kako da počnem ovaj tekst o mom putovanju Od nereda do reda s Marijom koje je bilo prelomna tačka i najbolja odluka koju sam donela na jesen 2021. godine, iako u tom trenutku nisam toga bila svesna.
Znam da imam običaj da započinjem priče “od Kulina bana”, i trudim se da to ne radim, ipak u ovom slučaju je neophodno da bih dočarala transformaciju koju sam doživela.
Godina je recimo 2017. ili 2018. Dok gledam haos od stvari iz prethodnih života, što mojih, što ljudi koji više nisu među nama, u prostranom stanu u centru grada, osećam pritisak u grudima i počinjem da gubim dah. Sve te stvari, uspomene, svedočanstava nekog drugog vremena i ljudi u meni istovremeno bude osećaj da je to nešto vredno čuvanja, a opet i da je to suštinski “gomila smeća” koje tu samo stoji i ne služi ničemu osim da skuplja prašinu.
Nijedna stvar nema svoje mesto, skoro ništa od toga se ne koristi, sve je haotično, i prosto guši. Osećam kako se nadvija nadamnom i imam utisak da će me progutati. Pre ili kasnije. Shvatam da ni ja tu nemam svoje mesto, a da stojim zaglavljena, nesposobna da se pomerim. Iznova sebi govorim kako ću sve to lepo razvrstati, srediti, baciti ono što je nepotrebno. I iznova kršim to obećanje. Svaki put kad započnem, ispostavi se da zadatak nadmašuje moje kapacitete i odustajem. I svaki put kad odustanem, moj osećaj beznađa se pojačava i bude mi teže da se odvažim da uopšte počnem da sređujem sledeći put. I tako odlažem u nedogled.
Orman sa mojim stvarima je tek posebna priča. Prepun je odeće koju ne mogu da nosim jer su mi je preuska, premala, nešto od toga više i nije moj stil, ali je lepo ili sam platila dosta pa mi žao da poklonim u nadi da ću jednog dana moći da obučem, a da će mi biti krivo što sam ih poklonila. Odeća koju sam kupovala stihijski i samo gomilala, a ništa se ni sa čim ne kombinuje. I sve to tako zajedno čeka neka bolja vremena, a u međuvremenu – ja doživljavam nervne slomove i napade plakanja jer nemam šta da obučem. Što opet utiče na to da neretko izbegavam druženja i izlaske. Sve me to skupa jako frustrira i ljuti, ali rešenja nemam. Moj standardni “o-ruk” metod se pokazao kao nedovoljan, nedostatan i frustrirajući.
Ne sećam se tačno u kom trenutku sam počela da pratim Marijin sadržaj, ni koliko dugo sam je pratila dok se nisam odlučila da se prijavim na njenu radionicu “Ormanoterapija” u novembru 2018. godine. Tada sam podelila sa Marijom da se osećam kompletno paralisano i da nisam još uvek, četiri godine nakon preseljenja, raspakovala neke svoje kutije. Ona me je savetovala da krenem malo po malo, bukvalno od jednog ćoška samo, sa ciljem da samo to raščistim, pa polako. S time sam otišla kući i krenula lagano, vrlo lagano i nedosledno i sa vrlo nedoslednim rezultatima, razume se.
Onda je stigla 2021. godina sa lavinom izazova, bola, dodatnog haosa… do jeseni te godine, kada je Marija najavila da u oktobru počinje njen 3-mesečni program Od nereda do reda, osećala sam se kompletno isrcpljeno – emotivno, fizički, psihički… Kada sam pročitala objavu, jako sam se obradovala, ali mi se istovremeno javilo milion sumnji…prvenstveno da li ima smisla da krećem na takav program, koji podrazumeva dosta redovnog rada i posvećenost, a ja se nalazim u totalnom rasulu, bez snage i ideje kuda i kako dalje. Nisam želela da započinjem nešto i da se to na kraju ispostavi kao još jedna frustracija i nešto nesavladivo.
Pisala sam Mariji, objasnila ukratko situaciju i podelila sa njom moju sumnju u to da li je uopšte pravi trenutak da krenem sa programom. Dobila sam kratak i jasan odgovor: “trenutak i situacija su idealne za ulazak u ovaj voz”, ali da je svakako odluka moja. Taj odgovor mi je stigao kao pojas za spasavanje – odvažila sam se i donela odluku i krenula na putovanje i avanturu života.
I mislim da je to najbolji način da opišem tih 9 meseci rada sa Marijom i grupom divnih žena. Avantura.
Nisam znala ni šta da očekujem niti kako ću reagovati na rad u grupi sa nepoznatim ženama. Ispostavilo se da smo malo po malo, dan po dan, zadatak po zadatak, sa Marijom kao odličnim trenerom, terapeutom, Čovekom, i njenom neverovatnom sposobnošću da svakoj nađe ono što će je pokrenuti, svaka od nas je krenula na putovanje u sopstvenu dušu da sagleda sve one ranjene, skrivene, haotične delove sebe i malo po malo krene u reorganizaciju i uređivanje haosa u sebi i oko sebe.
Znam da verovatno zvuči vrlo zastrašujuće da se iz nedelje u nedelju otvaraš potpunim strancima, ali u retrospektivi meni je taj proces rada u grupi bio neverovatna podrška u trenucima kada mi je bilo teško, kada sam gubila strpljenje sa sobom, htela da odustanem, osećala se kao da se nikad neću iščupati iz tog osećaja zaglavljenosti. Grupa mi je bila beskrajna podrška, ne samo u smislu njihovih ohrabrenja i podrške, nego i u tome što sam imala taj prostor da se “ne bavim samo sobom”, da nisam samo ja u fokusu i da sam imala priliku da svedočim napretku, otvaranju i rascvetavanju svake od njih i da mi je to budilo osećaj iskrene radosti. A ta radost mi je bila gorivo i hrana da nastavim dalje i održim nadu i veru u moj proces i napredak.
Na tako intenzivnom putu, imati saputnike, svedoke i podršku je neprocenjivo i zauvek ću biti zahvalna Mariji i ženama iz te grupe za sve što mi je tih 9 meseci donelo.
Marija mi je pomogla da uvidim i osetim da je taj spoljni nered samo ogledalo mog unutrašnjeg haosa koji je čekao da ga spoznam i pozabavim se njim. Imam utisak da sam se, pre rada sa njom, prema tom haosu odnosila malo kao u noćnim morama kad imaš utisak da te neko ili nešto strašno prati, pa ne smeš da se okreneš i suočiš sa tim, i onda se kao dete praviš da ne vidiš, ne okrećeš se, žmuriš…jer…ako ja ne vidiim haos, onda haos ni ne postoji. :)) Tokom tih 9 meseci sam naučila kako da prestanem da izbegavam da sagledam svoj unutrašnji haos, da ga spoznam s nežnošću i saosećanjem, i da onda korak po korak, malo po malo, strpljivo, odlučno i hrabro, krenem da ga uređujem, na svoj način, kroz svoje rutine, koje smo zajedno, a opet svaka za sebe istraživale, prekrajale i prilagođavale sebi i svom ritmu.
Ono što mi je rad sa Marijom doneo je da uvidim i odlučim da ponovo krenem na psihoterapiju, koja se pred kraj programa pokazala jasno kao sledeći logičan korak na mom putu. Dosta me je mučila ideja odlaska na psihoterapiju prvenstveno jer me je sama pomisao na istraživanje i izbor terapeuta potpuno blokirala. A onda sam, opet zahvaljujući Mariji došla i do izuzetnog terapeuta, Vladimira Zujovića, i prepoznala da je baš on pravi izbor terapeuta za mene – i to potpuno na osećaj kome sam naučila da verujem radeći sa njom tih 9 meseci. Rad sa Vladom je bio logičan i preko potreban nastavak procesa koje sam započela na programu i ne preterujem kada kažem da mi je rad sa njih dvoje spasao život, pomogao da bolje razumem sebe, da prihvatam sebe i druge sa svim našim vrlinama, manama, savršenostima, nesavršenosti iliti da parafraziram što kaže John Legend u pesmi All of me – „all of [y]our curves and edges“, da budem nežnija prema sebi i drugima, i kako da ponovo osetim radost i da se razigram sa sobom i životom.
I vraćamo se na leto 2023. godine…(konačno! :D) moj orman je u mnogo boljem stanju nego ranije. Kupovne navike su mi se dosta poboljšale. Istini za volju – opet sam napravila neki haos po stanu i ormanu :))) ali za razliku od svih prethodnih puta – ne osećam se obeshrabreno tom situacijom. Sad mi haos služi kao kompas koji mi nepogrešivo pokaže kada i gde sam van fokusa i nemam problem da krenem malo po malo u sređivanje.
A od 1. oktobra, počinjem rad sa novim setom Planera za red koje sam dobila letos za rođendan. Ovog puta neću u panici zatvoriti stranicu na kojoj treba da ispišem 105 želja. :)))
Danas, uprkos tome što u mom životu nije sve u savršenom redu, osećam se slobodno i ohrabreno da punim plućima želim, volim, grešim, smejem se, radujem. Živim. Hvala ti…
I tebi hvala Mirka, nadam se da će tvoje iskustvo i tvoja priča ohrabriti još nekog da krene u avanturu
Od nereda do reda sa mnom.
