URAZUMI ME, MILICE
Pre izvesnog vremena bila sam na sastanku sa sobom sa ciljem da koračam i dozovem se sebi. Naišao je neki period koji me zbunjuje i navodi da se pitam gde mi je otišla pamet, imam li je uopšte?
Tako razapeta između razuma i osećanja. Taj sastanak sa sobom bio je ključan, vođen temom „razum i osećajnost“. Kad život pred mene postavi okolnosti i sutuacije u kojima me navodi da se preispitujem, pa probudi sumnju, znam odmah da prolazim kroz trenutak vraćanja ponovnog poverenja u sebe i svoj osećaj. To je momenat u kojem život punom snagom izaziva i testira. Hoću li položiti, to se uvek pitam. Dobro je postavljati pitanja kako sebi tako i drugima, pa Bože moj, svi znamo – ko pita ne skita…
Menja se svet, menjam se i ja.
Ne razumem, evo ima već tri godine kako ništa ne razumem. Čini mi se i to što mi naizgled deluje razumljivo, nakon promišljanja ispostavi se da mi ostaje nerazumljivo. Život mi trenutno deluje potpuno suprotno od mog dosadašnjeg dobro poznatog „razumem i nije mi teško“. Postalo mi je teško i da budem i da razumem.
Korona kao kruna, i inicijalna kapisla za promene, donela je masovno buđenje, to mi je jasno, to vidim, tome svedočim. Svedočim i globalnom trendu koji vlada, trend kroz koji se ljudi dele na one „probuđene“ i one „ne probuđene“. Novonastali trend dovodi mi klijente koje sam silom prilika morala staviti u grupu „zbunjeni“.
Primetila sam koliko snažan negativan uticaj je doneo baš taj, tako zvučan moćan pojam „probuđen“. Tema budnost (svesnost) i mnoge druge začkoljice moram priznati, iz moje lične vizure, stvorile su zbunjenost i još snažnije podstakle strepnju i strah.
Šta to zapravo znači biti probuđen?
Znači li to da se mora dubiti na trepavicama? Da je neophodno žuriti kako bi se stiglo tamo negde. Mora li da se izaziva, ubrzava, sili i živi izvan granica sopstvene izdržljivosti, tako reći da se konstantno neprestano iscrpljuje telesni sistem do pucanja, jer mora se pod hitno postići to željeno stanje budnosti kako bi se preživelo i u buduće živelo.
Biti probuđen jednostavno znači biti otvoren i u potpunosti prisutan u svom životnom prostoru. Svom telu, srcu, umu, duši, svom domu, svom najužem okruženju, ovde i sad. A to znači, svoju pažnju fokusiram na ovaj trenutak, na događaj, situaciju u kojoj se u ovom trenutku nalazim. Na ono što radim sad i ovde.
Biti budan znači biti potpuno prisutan. Biti prisutan znači biti uključen. Biti uključen znači održati fokus na trenutnu radnju, trenutno dešavanje.
Iza ovih pojmova ne leži nikakvo svemirsko čudo. I neće se dogoditi ništa značajno veliko ako sebe svakog dana nasilno forsiramo da „dubimo na trepavicama“, jedino sigurno što kroz tu radnju može da se dogodi jeste sekund vremena u kojem se prepozna, ne moram da radim ovo kako bih se „uključila“.
Probuđen je onaj ko je uključen. Biti budan znači biti uključen.
Dok koračam baš te misli okupiraju moju pažnju.
Sastanak sa sobom, „hodam, dozivam se sebi i svojoj pameti“ postao je toliko čest da ne mogu, a da se ne zapitam u kom stanju je moj um, imam li uopšte pamet? Ništa mi više nije jasno.
Možda ne treba da razmišljam, verovatno ne treba ni da se pitam, pa uostalom nikog više nije briga, otupeli, svako na svojoj strani, svako u svojoj temi sa željom da se probudi. Tokom hodajućih dana na ulicama Beograda vidim različite ljude, koji kao čudne muve hodaju. Deluje mi ne dišu, čini mi se više nekako „zuje“.
Gde je pamet? Ko je i kad popio moju pamet?
Da li su društvene mreže donele razarajuću oluju budnosti prožetu morem informacija ili tu postoji još faktora koje moja izgubljena pamet ne može da prepozna. Razumem ovo je novo vreme, takozvano „novo doba“. Reci mi molim te, ti si mlađa, prepoznaješ li da u meni još uvek bar malo pameti ima? Ako želiš da ti ne poludim, urazumi me Milice, molim te! Reci mi koje je ovde ko? Šta se dešava?
-Roki zar ne vidiš odavno su se izgubile granice ukusa, pristojnosti, kulture i poštovanja. U plitkoj vodi se pliva. Ne zna se ni ko pije ni plaća. Svodi se sve na to, da li biti društveno prihvatljiv ili društveno prihvaćen. Gde je tu mozak? Pa verovatno izgubljen između ta dva. U pokušaju da se svako smesti u neku kategoriju. Društveno prihvatljiv. Društveno prihvaćen. Probuđen. Neprobuđen.
Tvoj mozak odlično funkcioniše, dolaziš iz 23. veka, nisi valjda to zaboravila. Razumeš i vidiš, ali ne znaš gde ni kako u ovom trenutku sebe da smestiš. Ne pripadaš, ti si žena iz budućnosti, nema potrebe da budeš zabrinuta. Sve je u redu.
Nisi ti Roki plitak potok, ti si duboka voda.
I molim te, ne dovodi više u pitanje svoju pamet. Nego odazivaj se na želje i uživaj. Da ne zaboravim, slušaj i sačuvaj.
Dobar i lud su braća. Heroj i budala isto. To ceo dan mislim.
Ovih dana prepoznajem, fali mi tri dana lufta. Da se odmorim, posložim misli, ideje, popišem… Al nema Roki sve ide na rate, izgleda da sam ti ja u grupi onih “nenaspavana”. Volim te, ti si moj Kosmos.
-Milice, sad sam shatila! Imam želju, odazivam se. Idemo na odmor, putovanje je ono što nam treba sad. Hvala ti, volim te! Ne može niko kao ti, tako brzo i lako da me urzaumi. Obećavam u pamet svoju više neću da sumnjam. Neću ni da razmišljam. Ima vremena doći će sve na svoje.
Planina nas zove, idemo, pakuj se!
Uključi se! Podrška je važna.
Nisam sama imam tebe. Nisi sama imaš mene.
MK
