Bilo je to na početku puberteta kada se moje interesovanje za ljubav budilo, bila sam zbunjena, pitala sam da mi pojasni:
“Kako da znam, kako da prepoznam ljubav?”
“Kad napišeš pesmu, tad znaš, to ti je ljubav.”
“Ali tata, skoro svakog dana napišem jednu pesmu.”
“Drago moje dete, ne mislim bilo kakvu pesmu. Kad napišeš onu posebno namenjenu.”
“To znači, ljubav ću prepoznati jer će me inspirisati da napišem posebnu pesmu.“
“Tako je. Prvo pesma, posle sve drugo. Ne žuri. Osluškuj i znaj, svako ko požuruje intimu i bliskost, nije vredan tvoje pažnje.”
U naš razgovor uključuje se mama, seda pored mene, miluje po kosi, govori:
“Ljubav je kada Staša i ti u slast delite sladoled. Kada ti na letovanju dozvolim da plivaš dok pada kiša, a more je nemirno. Gledam te, znam radiš nešto rizično, tog trenutka snaga moje vere u tebe donese mir i spokoj. Puštam te, posmatram. Vidim te, umeš. Srećna si kada se po kiši u moru kupaš, za radost to mi je dovoljno. I to je ljubav.”
“Zvuči hrabro. Mama ti si baš hrabra.”
“Sunce mamino, svaka majka u sebi ima poseban izvor iz kojeg crpi hrabrost za ulogu majke.”
Grle i vole, uvek su tu, mama i mamina mama.
Ne verujem da neko može da voli bezuslovno, al smatram da ljubav majke prema svom detetu jeste najbliža pojmu i stanju bezuslovne ljubavi.
Mama je ta koja voli i kad ne ispunimo njene zahteve.
Sada sa distance uočavam, znali su kako da mi predstave ljubav, a da istovremeno podstaknu i prošire moje razumevanje pojma ljubavi. Kao dete bila sam radoznala, otvorena da pitam, spremna da čujem šta mi odrasli govore i pre svega slobodna da iznesem svoje mišljenje.
U roditeljima sam imala sagovornike za sve svoje teme i dileme, danas znam, bila je to sreća.
Mogli su tata i mama pričati razne priče o ljubavi. Kakva je, kakva treba biti. Kome je namenjena. Na šta se odnosi. Kako se deli. Kako pokazuje. Kako je prepoznati.
Čini mi se moji roditelji nisu bili svesni, sve poruke o ljubavi slali su delima. Svojim načinom ponašanja, ophođenjem prema bratu, meni i drugima, značenje i poruke ljubavi stavljali su direkt ispred mene na tumačenje i usvajanje. Pogled u njih bio je moj pokretač da pronađem smisao i lični interes da uvek u sebi nosim i osećam prisustvo ljubavi.
To što su nas mama i tata naučili o ljubavi, mi njihova deca, često baš to prenosimu u život odigravajući scene i uloge ljubavne i one druge.
Iskustvo me je naučilo, te danas u lakoći pravim razliku između onog početnog zanosa, takozvanog jedvačekanja i ljubavi. Jedvačekanje je naboj entuzijazma koji u prostor života donese nešto novo. Neku drugačiju ispunjenost.
Jedvačekanje je zapravo zaljubljenost. A zaljubljenost je kao most koji kada pređemo uvede nas u ljubav ili odvede u zaborav.
Pišem da nas podsetim, nije isto biti zaljubljen i voleti.
Ljubav je mir. Verujem da je i svemir. Ljubav je svitac, svojom pojavom tamu osvetli.
U mom okruženju uglavnom kada se pomene ljubav prva asocijacija je međuljudska ljubav. Pa se govori o osećanjima prema bližnjima, nekom svom, to može biti muž, brat, kuma, dečko, sin, ćerka, sestra… Možemo opisati ljubav kao snažan osećaj privrženosti prema nekom ili nečemu.
Ljubav je najuzvišeniji osećaj i njeno prisustvo čini i budi ono najlepše u osobi.
I ako se danas mnogo otvorenjije govori o ljubavi, ne može se sa sigurnošću definisati. Mnogi ljubav definišu kao osećanje, rekla bih da je mnogo više od osećaja. Ljubav je temelj prostora u kojem bivamo i koji delimo sa drugima. Osnova iz koje je nastao svako od nas.
Ljubav je snaga. Stvaralački nagon.
Velika su dela nastala podstaknuta ljubavlju. Istovremeno može biti pitka romansa i teška drama. Ljubav je i poštovanje. Lakoća davanja. Prihvatanje. Zahvalnost. Ne može se probuditi zahvalnost u odsustvu ljubavi. Zahvalnost i ljubav idu ruku pod ruku. Zajedno.
Toplina ljubavi može učini da se kao zvezda osetiš, jednostavno zasijaš u prisustvu onog koji te voli, ljubi i sa tobom deli.
Snažan osećaj privrženosti prema nekome ili nečemu, jeste ljubav, a kad možemo voleti slabosti i mane druge strane, e to je onda velika, prava ljubav. San o ljubavi i prava ljubav, nije to isto. Da li je znak prave ljubav kada prepoznamo da je duša sita? Ne znam, pitam sebe, pitam i tebe.
Šta sve ljubav jeste. A šata ljubav nije.
Svako od nas ima svoju definiciju za ljubav. Neki pametniji od mene definišu je kao posebno stanje duha i tela u kojem svaki čovek ostvaruje svoj lični doživljaj. Jasno je da bez prisustva osećaja ljubavi nije jednostavno bivati. Ljubav je osećanje koje prožima, budi i aktivira. Sveobuhvatna je i ne odnosi se samo i isključivo na međuljudsku.
Volim da kažem: Ljubav je glagol, radnja, stanje i zbivanje.
Ljubav to smo mi.
