-Zašto ne kupiš?
-Neću da kupim.
-Kupi zašto odbijaš, zaslužila si, obraduj sebe.
-Neću, to sad nije moja radost.
-Konstantno se stiskaš, svaki put kada sam sa tobom u nekoj prodavnici ti nećeš ništa da kupiš. Ti si stipsa. Cicijašiš stalno. Posle se pitaš zašto ti se grče ramena. Stiskaće te sve dok budeš cicijašila na sebi i svom zadovoljstvu.
-Ne razumeš, donosiš nepromišljene zaključke. Ne cicijašim, jednostavno neću da je kupim.
-Jesi stipsa si! Ako stalno odbijaš da trošiš novac, šta si drugo ako nisi stipsa? Dobro, sad me nerviraš i daj mi to, ja ću da ti kupim.
-Ne dam. Neću da kupiš samo zato što mi u ovom trenutku naslov zvuči primamljivo. Nemam kad da čitam tu knjigu, ni sa onim knjigama kod kuće koje me čekaju ne znam kako ću izaći na kraj. Ne treba mi još jedan nezavršen posao na leđima. Kako ne razumeš. Nisam stipsa, jednostavno biram da platim ono sve što ću odmah da koristim. Ta knjiga nije ono što mi sada treba.
Vraćam knjigu na policu dok me ona gleda i koluta očima. Napeto izgovara:
-Možeš li molim te, da mi ne držiš čas pametne kupovine. Nisam raspoložena za tvoja racionalna objašnjenja i predavanja. Danas ne želim biti pametna! Hoću da ispunim sebi ćef, a moj ćef je bio da kupimo tu knjigu. Uvek mi sve pokvariš. Okreće se, kreće se ka izlazu i ljutito izgovara:
-I da znaš, jesi, stipsa si.
Izlazim iz knjižare, lagano koračam za njom, puštam je, to je njen način da se umiri. Strpljivo čekam da se zaustavi. Pitam se, cicijašim li zaista ja to na sebi? Ne razumem. Dovodim u pitanje svoj izbor. Bila je ubedljiva, uzimam u obzir njen doživljaj. Dugo se i dobro poznajemo, ma koliko želela, ne mogu, a da se ne zapitam, jesam li stipsa?
Bacam pogled vidim, užurbano hoda, sad je već dovoljno daleko, pratim je. Shvatam trebaće još neko vreme da se zaustavi. Koračamo, ona u svojim, ja u svojim mislima. Gledam oko sebe, gledam u sebe. Posmatram nebo, danas je sunčan jesenji dan. Sija sunce i hladno je. Pokušavam da shvatim zašto je toliko burno reagovala. Zbog jedne knjige, zbog mog neću? Nešto se ozbiljno u njoj dešava. Podižem pogled primećujem, ne misli da stane. Odlazi. Uzimam telefon kucam poruku:
–Biću u Crvenom Petlu, treba mi kafa. Bilo kako bilo, čekam te. Volim te.
Ko koga sad treba da urazumi? Izgovaram sebi u bradu dok otvaram vrata kafea.
Znam nesporazum je sastavni deo svakog odnosa. Volela bih da mi kaže čime sam je tako snažno isprovocirala. Nikada do sad mi nije rekla da sam stipsa. Prvi put čujem kako cicijašim na sebi. Vladaju zbunjenost i muk.
Da li su moja svesnost i racionalnost odraz cicijašenja ili je u pitanju nešto drugo?
Dobijam odgovor:
-Izvini. Treba mi vreme da se saberem. Dogodilo se neočekivano, pričaću ti. Zvaću te, volim i ja tebe.
….
