Verovala sam da se ovo pitanje više ne postavlja, kad ono međutim.
Pre nekoliko dana u moj inboks stiglo je pismo koje me je duboko dirnulo, kao tupim nožem da je neko naglo prešao preko starog ožiljka. Saosećanje koje sam osetila razvalilo me je do suza. Plakala sam dok su se scene prošlih vremena smenjivale pred očima. Nerazumevanje partnera, okoline, lična borba za sebe, svoje mesto i moje kako, (moj način). Te su scene daleko iza mene. Sve sam to preradila, prevazišla, tako reći svarila, mislila sam da me više ne dotiče, pismo koje sam primila u meni je probudilo revoluciju ponovo.
Pitam sebe, pitam i tebe:
Moram li kao majka zapravo biti žrtva odrastanja svoje dece?
Da li je preko potrebno biti prisutna u svakom času, u svakom pogledu, kako ne bih bila ozloglašena, grešna. Nedovoljno dobra, pa kao rezultat etiketi “slaba” osećala se loše?
Do koje mere i kako prevazići napor koji majčinstvo sa sobom donosi, ukoliko ne dam sebi pravo i slobodu da se valjano odmorim?
A kako da se odmorim, ako na odmor ili bilo gde drugo, povedem dvoje dece, jedno od dve godine i drugo od godinu dana?
Da li je samostalni odlazak sa njima negde fizički odmor ili zamor?
Potrešena sam! Rastužila sam se, imam osećaj kao da je neko sručio na mene trista tona teškog industriskog otpada. Pismo koje sam primila me je navelo da direktnije i jasnije govorim o važnosti razbijanja tabua, “majka mora za decu biti prisutna i dostupna bez milosti, uvek i zauvek”.
Mora biti Svemoguća, ako kojim slučajem nije, onda Bože moj, ona je nemajka.
Do mene je, do mojih uverenja je.
Odvajanje sebe od dece je proces i ono se vežba, kao i sve drugo, malo po malo.
Mi smo te koje prvo treba da prepoznamo, shvatimo i uvažimo da su nam odmor i odvajanje od velikog značaja. Da bi to mogle neophodno je za početak redovno uzimati u malim dozama, vreme i prostor za sebe i povlačenje. Nije poenta čekati da nas ka sebi odvuče neki problem ili bilo koje drugo angažovanje koje nema direktnu vezu sa ulogom, a ima sa nama lično.
Suština je osvestiti i prihvatiti, potreba za razdvajanjem postoji i ona je apsolutno prirodna.
Da se razumemo, kako bi jedna majka ostavila svoje novorođenče ili malo dete, važno je da ostvari poverenje, kako u sebe, tako i u dete, na posletku i u one koji ostaju o detetu da brinu. Kada uvidi, ništa se neće dramatično dogoditi ako ona nije tu, stvaranje prostora za sebe može da počne. Taj prostor zapravo pruža mogućnost, pomaže joj da se ne utopi u dete i misiju “žena, majka kraljica”. Dozvoljava da ostane individua za sebe, i tako joj olakšava život na duže staze, a samim tim je i odlična priprema za trenutak kada deca stasaju i krenu svojim putem.
Pa zar cilj roditeljstva nije upravo u tome da se oforme autentične, samosvesne, odgovorne, samostalne, emotivno i psihički zdrave ličnosti. Ako jeste, onda je stvaranje ličnih prostora dobar put ka ostvarenju tog cilja.
Nije greh biti domaćica, nije greh pored tog zvanja biti i svoja, uzeti vreme za sebe.
Bila sam puno radno vreme majka, žena i domaćica po svom ličnom izboru, i danas smatram da je to bila jedna od boljih odluka u životu. No međutim, to što sam želela biti dostupna i prisutna, za mene lično nije značilo, “tu sam da konstantno služim”. U mojoj postavci stvari taj izbor je predstavljao nešto savim drugo, (a to je sad već druga tema).
Sećam se bio je to bolan trenutak prihvatanja i prepoznavanja da se moja iskonska želja urotila protiv mene. Prestala je da radi kako za njihovu tako i za moju dobit. Shvatila sam, nešto tu ne valja. Uvidela u većoj meri sam fizički prisutna, a mislima putujem negde daleko. Postala sam napeta, umorna, netolerantna.
Teška srca sebi sam priznala – nisam svemoguća, nemam uvek snage, ne mogu konstantno biti prisutna, istovremeno i adekvatna. Neophodan mi prostor za sebe, kako bih mogla da udahnem, oporavim se, iskusim nešto drugo.
Moja ljubav prema mojoj deci nema apsolutno nikakve veze, sa mojom potrebom da se od njih na neko vreme udaljim. Udaljavanje ne umanjuje ljubav i odgovornost koju osećam, čak šta više uvećava je. Prihvatila sam, volim vas i baš zato, važno je, malo da se udaljim.
To sagledavanje istine navelo me je na promenu, pa sam poželela da redefinišem svoju želju, ulogu, svoje mesto. Tada sam svesno i glasno počela da stvaram i tražim vreme za sebe. Nakon prvog pitanja “Kako misliš ideš sama, a deca?” nisam odustala nego sam intenzivnije počela da tražim. Tražila sam i uzimala. Bila uporna, sve dok pitanje u potpunosti sa svih strana nije iščezlo. A meni više nije bio napor ni da tražim, ni da odem. Drama se zaustavila. Na posletku su počeli da me ispraćaju porukom: “Ide da bi se vratila”.
Zaista sam verovala da se ovo pitanje više ne postavlja i da danas svaka ima punu podršku i razumevanje kada je u pitanju vreme koje joj treba da bi bila sama sa sobom, kako bi tihovala udaljena od ustaljenog dnevnog ritma, sa jednim ciljem, da se oporavljena vrati. Pismo koje sam primila stavilo mi je do znanja, nema svaka žena podršku, nema ni razumevanje, zato danas želim da ti kažem:
Možeš otići sama nevezano od posla i propratnih obaveza. Treba da odeš i budeš sa sobom pola sata, sat, tri sata ili par dana. Poželi da odeš, kako bi mogla da se odmoriš, distanciraš i pre svega, dozvoliš sebi da ih se uželiš. To je, veruj mi na reč, duhovno mentalna higijena.
Idi slobodno! Vratićeš se, to je sigurno.
Težine se prevazilaze, no međutim, neke ostavljaju zauvek urezane tragove.
U ime Sastanka sa sobom, šaljem zagrljaj, podršku, razumevanje i ljubav.
MK
Misfit Cabin moja oaza u prirodi.
