Za nas piše, Vladimir Zujović, psiholog
Pitanje se postavlja, kada se obratiti stručnom licu za pomoć?
U suštini to je jako individualno pitanje, i dodao bih, i kulturološko. Dobro se zna da u našoj kulturi ne postoji zdrav odnos prema pomoći ove vrste. Takodje, još uvek postoji veliki tabu, pa samim tim i velika sramota oko odlaska kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Naročito ako pogledamo statistiku, videćemo da su najugroženije populacije manjine kao i muškarci. Na zapadu možemo primetiti dosta drugačiju situaciju. Te se razlike sastoje u tome, da mnogo veći broj ljudi poseže za ekspertima za mentalno zdravlje, i da se to smatra kao nešto što je normalan i nezaobilazan deo svakodnevnog života.
Nije sramota tražiti adekvatnu pomoć, nije sramota reći i prihvatiti da um i duša pate.
Postoji jedan izraz koji kaže: “dovoljno dobar”. Ako sagledate svoj život do sada, ako sagledate sve svoje medjuljudske odnose, ako se otvorite prema svojim očekivanjima, ako dozvolite sebi da gledate u sve ono što biste voleli da imate i da ste, a nemate i niste u ovom trenutku, kakav je to osećaj za vas?
Ako proverite sa sobom i ako reči kao što su “dovoljno dobro” rezonuju sa vama, onda vam pomoć ne treba. Ako pak, ne rezonuje i ako se se jave neki drugi osećaji, kao što su muka, patnja, nezadovoljstvo, osećaj zarobljenosti, stajanje u mestu. Ako postoje osećaji kao što su vrtenje u krug, kolotečina, iznemoglost, bezvoljnost, ogorčenost, cinizam, itd.
Onda je zdravo, normalno, i bez pardona vreme da se posegne za osobom koja može da vam pomogne kako bi došlo do promene.
Promene iz nečega što nije zdravo za vaše telo, um, duh, u nešto što je plodno, zdravo i vredno jednog života. Poenta ove vrste rada nije da vam profesionalac mentalnog zdravlja, svojim čarobnim štapićem, razreši sve muke. Niti da vam svojim savetima razreši životne nedaće. Već da vam pomogne na način na koji treba pomoći drugom ljudskom biću koji pati.
Kroz formiranje odnosa u okviru koga se osećate vidjenim, u okviru koga se osećate da vas razumeju, da imate stvarno nekoga ko je tu da sa vama saradjuje, a ne da vam odmaže u vašem poduhvatu da živite život punim plućima. Da imate osobu koja veruje u vas, u vaše sposobnosti, vašu vrednost kao ljudsko biće, u vaše kapacitete i vašu sposobnost da se razvijate i širite van okvira svojih inhibicija. Da podjete jednim potpuno drugačijim putem, drugačiji od svega onoga što nas uče u porodicama, školama, raznoraznim sistemima.
To je put ljubavi, poštovanja, optimizma, hrabrosti, uvažavanja, integriteta, zdravih granica, poštovanja i prihvatanja različitosti, bez patologija, paranoje, toksičnosti, narcizma, itd.
Pokušajte da pobedite predrasude, stereotipe, sredinu u kojoj živite. Proširite se, odvažite se, napustite okove i inhibicije tabua. Budite svoji, imajte svoj standard, svoje vidjenje, živite lični put samospoznaje.
Da bi znali da li nešto jeste ili nije za vas, potrebno je da probate.
Istražite, ispitajte, negujte radoznalost. Nemojte proći život, a da sebi ne dozvolite da probate kakvo je iskustvo raditi sa psihologom, psihijatrom, psihoterapeutom. Malo vas košta, a benefiti koje možete ostvariti kada jednom počnete su veliki. U ostalom, nemojte niti ja, niti bilo ko drugi da vam to objašnjava, ohrabrite se i probajte sami.
Kada osetite da se vrtite u krug, da se nelagoda i neželjeni događaji ponavljaju. Ako vas svakodnevica iscrpljuje. Ako vas odnosi sa drugima pritiskaju i guše. Ako ste izbubili optimizam, motivaciju, radost i želju za životom, vreme je da se obratite stručnom licu koje vam može pružiti adekvatnu pomoć i podršku na putu preobražaja i oporavka.
Mentalno zdravlje se neguje baš kao i sve drugo.
