Na mom putu do sebe, ličnog rasta, razvoja i sazrevanja sve je bilo turbulento i neuobičajeno, mogu slobodno reći problematično i teško. Nesposobnost da prihvatim najviše je otežavala moj život. Od malena me je mučilo prihvatanje. Trvdoglava, samoglava, buntovna, neustrašiva i svoja nisam umela da prihvatim apsolutno ništa što se makar malo kosilo sa moji željama, stavovima i vrednostima. Okolnosti, roditelje, sistem, namernuta (meni nelogična) pravila, nepravdu, nesklad, nered…
Ta neveština prihvatanje je otežavala maksimalno kako okolnosti i situacije, tako i odnose sa drugima. Na svim poljima života neprihvatanje imalo je snažan uticaj. „Neću to.“ i „E baš, neću tako“. Bile su moja mantra čitavo detinjstvo pa i maldost. Nekad sam „neću“ drčno izgovarala na glas, ponekad prećutno gunđala kroz zube i gutala u sebi. Život je pred mene iznosio izazove koji su postavljali mnoga pitanja. Prevazilazila sam uglavnom uz bure i borbene reakcije. Bila sam toliko bučna u svom neprihvatanju da jednostavno niko nije mogao da me čuje.
Tako je bilo sve dok jednog dana život nije uzeo stvar u svoje ruke i stavio me na test. Sad sa ove distance rekla bih, život je rešio da me nagradi za zalaganje, istrajnost, trud i rad.
Pala sam bukvalno, bila sam onesposobljena da hodam mesecima. Bio je maglovit dan, uporna i tvrdoglava skijala sam iako nisam mogla dobro od guste magle da vidim. A čula sam svoj glas nije da nisam, ne izlazi na stazu, nisam poslušala prkosila sam, krenula sam po još. Sečam se kao da je juče bilo borila sam se sa sobom i sa maglom, u jednom trenutku samo sam se pustila, to je bilo to, levu nogu više nisam osećala. Ležala sam nepomična, sećam se na glas sam kroz osmeh izgovorila: „Marija došao je trenutak da naučiš i savladaš, ništa nije teško, sve je prihvatanje“.
Moj život je tog trenutka počeo. Padom sam dobila priliku da znanje, dugogodišnje zalaganje i iskustvo pokažem na delu. Od nemogućnosti došla sam do svega što sam zaista želela. U jednom trenutku iznenada bez najave i očekivanja prihvatanje je postalo deo mene, počelo je da radi za mene i umoju korist.
Sve je dobilo smisao. Sprijateljila sam se sa svojim najvećim izazovom, taj događaj bio je najveći ispit koji sam trebala da položim. Položila. Zaokružila sam jedan ciklus, doživela otkrovenje. U toj situaciji u kojoj sam konačno prestala da se opirem i bunim. Prihvatila sam u miru sa snažnom verom da je to najbolje što je moglo da mi se dogodi i jeste bilo, taj pad je zaista jedan od boljih događaja, okolnost i lični trijunf. Tako sam ujedno počela sa manje da dobijam.
Ništa nije teško kad naučiš da prihvatiš i da se pustiš. Kad veruješ da sve što ti se dogodi je prilika i baš svaka situacija može da se okrene u tvoju korist, da radi za tebe. Zato, ne opiri se, ne luduj, ne kudi i ne sudi. Potrudi se budi iskren prema sebi. Pitaj se, uvek pitaj sebe, šta iz ove situacije mogu da izvučem za svoje najbolje dobro. Prihvatanje se kao i sve drugo uči i vežba, malo po malo dan po dan i nikad ne počinjemo od drugog uvek krećemo od sebe.
Pokenad je učiniti ništa ono najbolje, a da bi mogli da ne učinimo ama baš ništa, neophodno je da u miru prihvatamo sve što život pred nas stavlja, ma koliko da nam to nešto teško pada. Sa distance se mnogo bolje vidi, zato ne popravljaj odmah sve, pusti, ostani strpljiv, zadrži fokus, veruj za sve je potrebno vreme.
Sve dođe i prođe prihvatanje ostaje.
Meni je važno da te danas podsetim, sve što se dešava ima svoje zašto, nije neophodno da ti odmah sve bude jasno. Manje je više.
A uz manje privhatanje ide lakše. Opusti se prepusti se. Voli, deli, grli, ljubi.
 |
ReplyForward
|
