Kada sam postavila reč za rubliku “Stvaramo zajedno” nisam znala šta će se u međuvremenu dogoditi. Naša reč bila je nindža, od postavke do objave teksta prošlo je više od mesec dana, jer prvog novembra svi planovi su mi pali u vodu. Dogodilo se ono neočekivano, i ja sam ostala bez reči. Sve što se dogodilo i što se i dalje dešava vratilo me je u prošlost u sećanja. Podigla se bura osećanja, bura se umirila i sada mogu da govorim. U slučajnost ne verujem, kada sam zadavala reč nisam znala, zato danas znam, svako od nas je nindža, ako ne bukvalno, ono bar pomalo.
Sećam se, dok sam odrastala u devedesetim, život je ličio na film – onaj težak, mračan, prepun gubitaka i nepravdi. Bio je to period mog odrastanja koje danas mogu nazvati „misterija“. Sve što se dešavalo zbunjivalo me je i sputavalo. Od devedesetih pa sve do danas smatram da je svako od nas, kao učesnik i svedok jednog doba, na ovaj ili onaj način razvio u sebi veštine nindža ratnika. Ratnici u borbi za slobodu, život i opstanak.
Godinama sam se kretala kroz prostor trudeći se da ostanem nevidljiva kako bih sačuvala svoj mir od svih nemira u kojima sam živela. Nečujno kretanje kroz prostor mog grada postalo je moj manir, moja veština. Tu veštinu sam razvila štiteći sebe od opasnosti koja je tada sa svih strana vrebala. Bilo je to doba u kojem se bešumno prostorom prostirala “crna odeća” tako sam ih zvala – one s druge strane zakona. Bez lica i imena, nevidljiva sila, poput senke prisutna.
Devedesete nisu obeležili samo ratovi; one su simbol rasula – trenutak kada je nered zavladao ne samo našim prostorom nego i našim dušama.
Sećam se moje mame – bila je i ostala za mene žena ratnik. Trudila se da sačuva čast, i svoju i naše porodice. Svojim ponašanjem ulivala je nadu u budućnost. Bila je oslonac i danas je moj čuvar. Učila je brata i mene disciplini, dostojanstvenoj borbi – stvarala je svetlost u mračnim vremenima.
Heroine, majke.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka za mene bila je 1999. godina, kada su avioni parali nebom, a grad tonuo u zvuke sirena i eksplozija. Svetlost se gasila, bukvalno i metaforično, a nas dve smo, u tišini doma, sedele u strahu povučene, baš kao što se kornjača uvuče u svoj oklop. Tako smo nas dve bile skrivene, u oklopu, čekajući da tama prođe i da se moj brat vrati s linije odbrane. Sećam se toga i ne mogu reći da sećanje i danas ne probudi tugu i ljutnju istovremeno.
Pamtim 5. oktobar 2000. godine, dan kada smo ponovo ustali, kada smo poverovali da je svetlost pobedila. Tada smo bili puni snage, puni vere. Tada sam ja bila u godinama u kojima je sada moj stariji sin. Sećam se kako je taj dan mirisao na promenu, na preokret. Bili smo ujedinjeni u veri da tama može biti isterana.
Šta nam se dogodilo?
Ova tuga koju danas osećam, ova nepravda koja nas proždire, vuče nas u vir haosa u kojem se nalazimo više decenija. Danas, gledam student – njihova akcija probudila me je iz stihije u koju sam upala. Gledam ih, stoje dostojanstveno, nečujno odajući počast preminulima u padu nastrešnice. Pokazuju na delu kako se sprovodi disciplina.
Prepoznajem – ovo je trenutak promene. Ponovo se piše istorija. Studenti nas podsećaju na ono što smo zaboravili – da nema reda bez nereda. Nema promene bez hrabrosti da se izbaci ono što ne služi i napravi mesto za novo.
Pozivaju nas jasno i glasno da sredimo haos – da iz zajedničkog prostora izbacimo sve što nas sputava, sve što je korumpirano i lažno. Oni su naše buđenje, odskočna daska za skok u bolje sutra.
Gledajući u studente, vidim energiju, i neku posebnu harizmu – gotovo seksipil mladalačkog bunta. Kao da su rađanje nečega veličanstvenog, kao što bi Mikelanđelo vajao savršen oblik skulpture. Vidim Mariju Grujić Veru u svakome od njih – snagu i istrajnost da menjaju svet oko sebe.” Gledajući u njih vidim nešto drugačije, vidim svetlost. Vidim bunt i volju da se haos zaustavi. Vidim kreativne heroje novog doba koji ne posustaju.
Mirno, dostojanstveno, razbijaju oblak: “Nema veze, nije važno, pusti to.“ Dostojanstvena snaga ovog bunta i istrajnosti podseća, imamo šansu. Vreme je da pokušamo ponovo.
Spremni smo da ovog puta uradimo nešto drugačije, nešto novo. Ulažem svoju energiju i fleksibilnost, spremna za novi pokušaj.
Ovaj trenutak 2024. godine nije samo još jedna pobuna. To je šansa da konačno naučimo lekciju iz prošlih vremena. Dobili smo novu priliku. Oni su slikari naše budućnosti. Studenti znaju: „Ne može se graditi budućnost na temeljima punim pukotina.“ Njihova akcija je sunce u državi punoj mraka – osvetljava svaki kutak, svaku stvar koja je izgubila svoje mesto.
Studenti su krenuli prvi. A mi, koji to nismo, ali jesmo svedoci našeg propadanja devedesetih, mi koji živimo kroz godine razočaranja posle 2000-te, naše je da stanemo uz njih. Jer ovaj nered koji decenijama živimo nije samo njihov – on je i naš. I ne mogu da se ne zapitam:Koje lekcije iz prošlosti možemo primeniti danas kako bismo stvorili bolju budućnost?
Ja sam generacija 1980. Nisam robot, već žena koja nosi teret prošlosti sa verom u budućnost. Pobuna sam ja. Nekad i sad – ona koja je veruje da se sve može promeniti.
Ja sam Marija. Nisam mindža. Nisam ni nindža. Jesam majka i jesam sa omladine strane.
A Beograd je bio i zauvek će ostati moj grad.
