Na Maslovljevoj hijerarhiji ljudskih potreba, odmah nakon fizioloških potreba i potrebom za sigurnošću, dolaze potrebe za ljubavlju i pripadanjem. Kakvim pripadanjem? Ljudi prirodno osećaju duboku potrebu da negde pripadaju i da budu prihvaćeni. Da li je to porodica, partnerski odnos, odeljenska zajednica, klub u kome treniraju, bend u kome sviraju, kolektiv u kome rade, osnova potrebe je ista.
Biti voljen, prihvaćen, biti deo neke zajednice. Da budem jasna, radi se o OSEĆAJU pripadnosti, ne o nekakvoj etiketi.
U detinjstvu, često mi je postavljano pitanje ‘’Je li, mala, čija si ti?’’. To ‘’čija si’’ uvek je u mojim ušima škripalo prizvukom vlasništva od kojeg mi se ježilo telo. Najčešće bih odgovorila ‘’Ničija’’ ili ‘’Svoja’’. Ako bi me pitali ‘Od kojih si?’ što je suštinski bilo isto pitanje, ponosno bih govorila ‘Dimitrijević. Ducina i Bojanina ćerka. Mikijeva i Cacina unuka.’’ Ali često bih se deklarisala i kao ‘Mićina i Lepina unuka’ a oni su bili Paunović.
Koje prezime nosim ja, a koje moji roditelji, nije moglo da utiče na moj osećaj pripadnosti i majčinoj familiji koliko i očevoj. Pripadam i jednima i drugima, ali me ne poseduju. Nosim gene i jednih i drugih, ali me ne poseduju. Nisam, niti sam ikada bila nečije vlasništvo, a osećam ih sve. Od malih nogu sam vaspitavana da znam ko sam, odakle sam, ko su mi preci, šta to sa sobom nosi i kako ja to treba da nosim u javnosti.
Veliki deo sugrađana znao je bar dve generacije mojih predaka, imao određeno mišljenje o njima, određeno poštovanje za sve njih. Nekada je to mogla biti olakšavajuća okolnost za mene, ali često nije, jer sam ja tako birala. Volela sam svoj put da krčim sama, da međuljudske odnose ostvarujem sama, da me ljudi cene najpre zbog toga što ja jesam, a tek onda zbog toga kojoj porodici pripadam. To od kojih sam, često je dolazilo na kraju, kada osoba već ima formirano mišljenje o meni.
Čitam početkom marta na društvenim mrežama jako veliki broj feminističkih i kvazi-feminističkih rasprava na temu žena i ženskih prava, a među njima i na temu prezimena koje žene nose i kako to određuje njihov identitet. Zabode mi se u oko masa onih koji kažu kako je žensko čeljade prvo tatino, a kad se uda postaje suprugovo, a što se zvanično ogleda u promeni prezimena.
Uču i buču žene digitalnim nebom kako neće da podržavaju ‘zaostale tekovine starih patrijarhalnih vrednosti kad se brak ugovarao, kad su se ćerke prodavale pa se vlasničko pravo nad njima prepisivalo sa oca na muža’. Kažu ‘Što JA da menjam prezime kad se udam? Zato što to tako treba? Neću. Što ON ne uzme moje prezime?’ A ja se mislim ‘Pa stvarno, što? Jesi ga pitala?’ Da li razgovarate sa svojim partnerima o tome? Da li razmenjujete predloge, ideje? Da li jasno izražavate svoje potrebe?
Masa žena se izjašnjava kako je pri udaji promenila prezime samo da bi se prezivali svi isto- ona, suprug i deca. Mnoge ni posle razvoda nisu vratile devojačko prezime, da bi se prezivale isto kao deca. Pitala bih ih za savet, šta se radi kad se udaš ponovo, pa u drugom braku imaš dete, kako se onda opredeliš za prezime? Pitala bih ih da mi savet treba, a ne treba, jer znam šta za mene znači prezime, da li ga izjednačavam sa pripadnošću i na koji način i u kojoj meri određuje moj identitet. Ja znam kako za sebe biram.
Volela bih, kada bi svaka žena iskreno sebi mogla da postavi pitanje ‘Ko sam ja?’ i još iskrenije odgovori na njega. Dovoljno je da odgovori sebi. Još bolje ako može odgovor da podeli sa nekim, recimo svojim partnerom.
Volela bih kada bi svaka devojka mogla da razume da ne mora da promeni prezime kada se uda, jer čak i Porodični zakon ostavlja slobodan izbor bračnim drugovima da se izjasne, svaki u svoje ime, o prezimenu kojim će se služiti nakon stupanja u bračnu zajednicu.
Volela bih da svaka ona koja će na ovo reći ‘E, pa ja moram. Moj momak i/ili njegova porodica to očekuju/zahtevaju od mene.’ uvidi da i dalje ima slobodu izbora. Još uvek može da bira da se ne uda tamo gde joj se sloboda donošenja ličnih izbora i odluka uskraćuje.
Preuzmite odgovornost za sebe i svoj život. Ne prepisujte tuđe obrasce ponašanja, ne radite ništa ‘zato što to tako treba’ ili ‘zato što su me tako učili’.
Kritički preispitajte svaku svoju odluku, razmotrite, prevrnite je, pogledajte iz više uglova. Razmenite mišljenje sa nekim. Čujte neki stav drugačiji od vašeg. Ne borite se protiv patrijarhata tako što BAŠ IZ PRINCIPA NEĆETE DA MENJATE PREZIME.
Borite se slobodom izbora, koja vam je u ovom slučaju već data. Imate pravo da se zauvek prezivate isto, imate pravo da uzmete prezime supružnika, imate pravo da nosite oba prezimena. Imate pravo da BIRATE. Podržite feminizam tako što ćete iskoristiti pravo da birate duboko iz sebe, za sebe, a ne protiv drugog. Ispunite svoju potrebu, a ne tuđa očekivanja. I molim vas, nemojte učiti druge mlade žene da su prvo tatine, pa posle suprugove. Žena nije imovina! Čovek nije imovina! Prezime nije deklaracija.
Kako god da se prezivate, čije god prezime da nosite, najtačniji odgovor na pitanje ‘Je li, mala, čija si ti?’ treba da vam je zauvek ‘Svoja’. Bez tog osećaja da sami sebi pripadate, teško se diše.
autor: Milica Dimitrijević
