Kako decu naučiti da održavaju red? Pre nego počnem da pišem kako, želim da napomenem nisam psiholog ni pedagog, govorim iz svog ličnog roditeljskog iskustva. Smatram da je red deci preko potreban. Da bi ga usvojila, neophodno je da učestvuju i budu uključena u kućne poslove. To je prvo i osnovno pravilo. Oni vole da budu učesnici. Dakle za početak, ne namećite svojoj deci vaša pravila za red, nego im omogućite da se izraze i da u svom prostoru „dečija soba“ pokažu svu svoju krativnost.
Dopustite deci da za svoje stvari pronađu pravo mesto.
U kući kojoj žive deca poznata je situacija, igračke su svuda, a u njima ima sve, od igle do lokomotive. Ponekad mi se čini da igračke roditelji zapravo kupuju sebi, odnosno detetu u sebi. Prilikom kupovine bitno je prepoznati, šta je potrebno i korisno, a šta je višak. Za urednost dečije sobe važno je igračke kupovati pametno. Preko je potrebno da svaka stvar ima svoje mesto i da se na to određeno mesto vraća.
Nije lako za roditelje kada se dnevna soba pretvoti u igraonicu. Igračke u domu moraju da imaju svoju zonu, iz koje ne izlaze. Mesto im je u dečijoj sobi. Sve koje se donesu u dnevnu sobu, vraćati stalno u njihovu. Svako veče pre odlaska u krevet sve što se od igračaka rasulo vratiti na svoje mesto. Održavajte ovaj ritam zajedno sa detetom i uočićete promene. Malo po malo, sve će manje praviti nered, a sve jače voleti red. Kada naprave svoj, tada će početi da poštuju vaš.
Svaka stvar u dečijoj sobi mora da ima svoje mesto, i da se na to određeno mesto nakon korišćenja vraća.
Poželjno je učiti ih načinu slaganja, odlaganja koji je nama roditeljima poznat, ali im ne nužno nametati taj naš davno usvojen metod, pustiti ih da na svoj način rade, nije ništa drugo nego pozitivan podsticaj, koji otvara prostor za razvoj. Ono što svaki roditelj po naosob smatra redom, ne znači da će funkcionisati za dete. Uzeću moj primer. Dva detata potpuno različita, jedan je matematički precizan, drugi je kreativac. Jedan želi da eksperimentiše i ima potrebu za stalnom promenom, drugi promene ne podnosi. Oni dele jednu sobu, u kojoj je na prvi pogled jasno, gde su čije stvari. Otvorli smo prostor u kojem obojica imaju slobodu da izraze svoj karakter, uz poštovanje različitosti, birali su svojim stvarima mesto. Pomogli smo im da izgrade međusobne granice koje poštuju.
Omogućite da sve potrebno bude lako dostupno.
Pomozite detu da započne. Pitajte, šta je ono što u prostoru sobe odgovara, a šta ne odgovara. Neka objasni kako i na koji način želi da odlaže svoje stvari i igračke. Bićete iznenađeni koliko su inovativni i maštoviti.
Da je lako doći do svog autentičnog načina za bilo šta u životu, svi bi bili veseli i srećni. Niko ne bi osećao da mu bilo šta fali ili nedostaje. Uticaji koje podnosimo, još od ranog detinjstva, na nas ostavljaju snažne posledice. Niko nas ne uči da radimo i živimo u skladu sa sobom, verovali ili ne, to se uči dok smo mali, i da, to nas uče roditelji. Budite učitelj, a ne kolovođa.
Ne postoji pravo vreme za početak, iz mog iskustva decu učimo od onog dana kada ih dovedemo na svet. Svako dete je priča za sebe, za početak prihvatanje te činjenice, je odlično. Ne poredite svoju decu sa drugom. Nije bitno kako to rade drugi. Pronađite način da ih podstaknete, inspirišete i motivišete da svoj karakter izraze stvarajući red u svojoj sobi. Priuštite im da se na svoj autentičan način izraze.
Nikad nije kasno da se počne, u odnosu roditelj – dete nema mesta za “Sad je gotovo” ili “Zakasnili smo”. Nikad nije gotovo i nikad nije kasno. Zato bez obzira da li su deca mala ili velilka, uvek ih možemo podsticati i učiti. Nikad kao diktatori, uvek kao saveznici.
Porodica nije ništa drugo, nego jedan mali tim, u kojem su igrači uglavnom različiti. Zato moraju naučiti kako da budu usaglašeni, i da niko ne postane ugrožen. Različiti smo i razlike treba poštovati, a ne osuđivati. Svako treba da ima slobodu i oblikuje svoj deo zajedničkog prostora na sebi svojstven način, taj način ostali treba da prihvate. Nije jednostavno da se u jednom domu sve to postigne i usaglasi, ali znam da je moguće.
Pravo vreme za početak je svako. Deca treba da grade svoj red i da uče da ga održavaju.
U dečijoj sobi pravila postavljaju deca. U kuhinji pravila gradi glavni kuvar. Svako ima svoju štafetu za određen deo prostora. Ne može jedna osoba da održava red za sve ukućane, to nije realno. Svi članovi domaćinstva su apsolutni učesnici, svako ima odgovornost prema svojim stvarima i naravno prema zajedničkim. Porodica je jedan tim, da bi tim pobedio utakmicu, igrači moraju biti usaglašeni.
Igrajte se sa svojom decom dok ih učite da uspostavljaju sklad u dečijoj sobi.
Dete je odgovorno za svoje stvari. Kada nešto traži ne pomažite, neka traženo pronađe samo. Tako se podstiče i razvija osećaj odgovornosti prema ličnim stvarima. Odgovornost i razumevanje se uči, ne namećite deci vaše načine i isključivo vaša pravila. To ne znači dati im apsolutističku moć, to znači postaviti jasne granice. Moja tajna za roditeljstvo, podsticanje i učenje dece da stvaraju i održavaju svoju sobu urednom je:
Prema deci imam odnos kao prema odraslim ljudima. Svesna sam da se menjaju iz dana u dan. Ne očekujem nikada konačno rešenje. Otvoreno čujem potrebe, koje se u njima smenjuju konstantno. Oni su moji učitelji za strpljenje, prihvatanje i promene. Dopuštam da eksperimentišu. Više posmatram, manje namećem. Poštujem njihove razlike i učim ih da i oni poštuju različitost, ne ugožavajući lični prostor. Nikad ne gubim iz vida, vaspitanje je primer koji se daje.
Neophodno je zadržati svoj lični prostor i ne dozvoliti deci da se šire svuda po domu. Granica mora da postoji, postavite je.
Fotografije su preuzete sa sajta unsplash.com
