Dugo sam mislila da sam odgovorna za osećanja drugih. Smatrala sam da sve što ja kažem na ljude utiče da se osećaju srećno, tužno, ljuto, zadovoljno. Činilo mi se da su moje reči kao otrovna strelica kojom kad ubodem čoveka sledi očekivana reakcija. Ako bi reakcija bila burna, negativna, ako bi osoba na bilo koji način iskazala nezadovoljstvo, ja bih se osećala loše. Ponekad jako loše. Često nisam umela da se nosim sa tim osećajem, zato sam radije birala da govorim DA na svaki zahtev okoline i tako sve oko sebe učinim srećnima i zadovoljnima.
Prisustvovala sam događajima na kojima mi se nije provodilo vreme, odlazila sam na unapred dogovorena ispijanja kafe iako mi se nije išlo, pomagala svakome ko od mene zatraži pomoć, jer on to od mene očekuje čim me pita, a ja treba da ispunim tuđa očekivanja da ne budem uzrok jednog razočaranja.
Spašavala sam ljude od lošeg osećaja koji sam samim tim preuzimala na sebe. Radi otklanjanja kratkotrajne neprijatnosti, izbegavala sam da govorim NE. To me je uvodilo u jednu dugotrajnu neprijatnost, u jedno trpno stanje, gde sam rastezala svoj kapacitet gutanja i trpljenja teskobe. Svako NE koje sam progutala, ‘izašlo mi je na nos’. Preselo mi je.
Svako NE koje nisam izgovorila, uspešno me je poštedelo burne reakcije osobe ispred mene, ali mi je donelo grč želuca i nemir u grudima.
Godinama me je izjedalo pitanje ‘Kako ja sve i uvek mogu za druge, a meni kad treba pomoć nikog nema?’
Naravno, kako to uglavnom biva, krivicu sam svaljivala na njih, druge. Oni nisu kao ja. Oni ne cene to što ja za njih radim. Oni ne brinu o mojim osećanjima, kao što ja brinem o njihovim. U mnogim ličnim odnosima sam se osećala kao da dajem više, nego što primam. Osećala sam se zapostavljeno, izmrcvareno i umorno od tog utiska da svi moji odnosi sa ljudima počivaju pretežno na mom zalaganju, trudu i požrtvovanosti. Smučili su mi se ljudi, bliskost, partneri, prijateljstva, rodbina.
Postalo mi je najlakše meni samoj sa sobom. Nema ko da mi crpi energiju, nema ko da pred mene baca očekivanja koja trčim da ispunim, i ono najvažnije, nema ko da me izda i izneveri. Nema ko, jer sam Sebe već davno izdala i izneverila.
Svakog puta kada sam progutala jedno NE, bila je to mala izdaja Sebe. Svakog puta kada sam prepuštala drugima da brinu o mojim osećanjima, bila je to jedna mala izdaja Sebe. Svakog puta kada sam za druge mogla sve i uvek, a sedela i čekala ko će nešto da uradi za mene, bila je to izdaja Sebe.
Što ne bih Sebi dala sve i uvek, onako kako dajem drugima? Ah, da, da ne bih bila sebična.
Bila je to još jedna reč iza koje sam se skrivala četvrtinu veka i jedan od prvih pojmova koje sam ‘razbila’ na psihoterapiji. Brinuti o sebi, preuzeti odgovornost za sopstvena osećanja, uvažiti svaku svoju unutrašnju potrebu, nije sebično. To je najveći čin velikodušnosti koji sam vremenom razvila, najviše kroz rad sa psihoterapeutom.
Kada sam nuačila da sebi pružim šta mi je potrebno na isti način, sa istim žarom, istom radošću kojom dajem drugima želeći da ih učinim srećnima i zadovoljnima, postala sam srećna i zadovoljna. Kada sam shvatila da je nečije očekivanje najčešće samo moja pretpostavka šta ta osoba od mene želi, uvidela sam da ne moram da ispunim ni jednu od njih. Tek kada sam naučila da ne mogu da podržim bilo koga ukoliko se ja ne osećam dobro, počela sam da govorim NE.
NE je granica koja osobi naspram mene govori koji je MOJ sistem vrednosti, koji su MOJI kapaciteti i mogućnosti da odgovorim na neku situaciju. NE je reč koja ME štiti, čuva, brani, koja jasno govori mojoj okolini preko čega neću da pređem. Moje NE ima veze SA MNOM, a ne sa drugima, kako sam dugo mislila. Moje NE mene štiti, a ne ugrožava druge, kako sam godinama verovala.
Sada, kada na izrečeno NE, dobijem burnu reakciju osobe sa kojom komuniciram, osećam se smireno, bezbedno, sigurno, zato što znam da nisam odgovorna za osećanja te osobe. Odgovorna sam da kažem ‘Ja to ne mogu da uradim’ i tako uvažim Sebe, a ujedno i osobu sa kojom razgovaram ukazujući joj tako da ja sada nisam prava osoba za nju i da treba da potraži podršku nekog drugog. Osoba sa kojom razgovaram burno reaguje jer joj se ne dopada moj odgovor. Odgovorna je za svoje ponašanje, a svojom reakcijom potvrđuje da nije spremna da uvaži mene, moje kapacitete, mene kao ličnost.
Kada osoba reaguje, umesto da odgovori na nešto što joj podelim, potvrđuje da sa mnom komunicira sa jednog impulsivnog mesta, kao što to rade deca. Za odgovor je potrebna odgovornost, a odgovornost je karakteristika odraslih ljudi.
Odrasla osoba može da uvaži moje NE, jer i sama ume da ga izgovori i razume zašto je to važno. Odrasla osoba shvata da moje NE nju ne ugrožava na bilo koji način. Odrasla osoba zna da moje NE govori o mojim kapacitetima i potrebama u tom trenutku, a ne o mojim osećanjima prema njoj.
Svaki odnos koji je prestao da postoji posle mog izrečenog NE, bio je odnos u kome je osoba imala koristi od toga što ja nisam umela da postavljam zdrave i jasne granice.
NE je granica. Ko ume da poštuje moje NE, još više će ceniti moje DA. Našu vrednost definišemo odnosom DA i NE koje izgovorimo u danu.
Svaka osoba koja prihvata odnos mojih izgovorenih DA i NE, prihvata moju vrednost, uvažava je i slaže se sa njom. Na taj način postižemo da delimo život sa osobama koje imaju iste životne vrednosti kao mi.
Kad god niste zadovoljni osobama koje vas okružuje, preispitajte kako vrednujete sebe i kako prezentujete sopstvenu vrednost drugima.
autor: Milica Dimitrijević
